Kolo života

Kada roditelj postane višak? Kada to odjednom ne treba detetu svom?

Radica Milovanović

Žale mi se prijatelji, a pričam i sa njihovom decom o razilaženju života.

Svi znaju da su im deca data, da će jednom otići, ali ih boli. Kažu, šta god im kažu, odgovore im da ih smaraju, da im je draži kompjuter, mobilni, drugovi, drugarice, izlasci i da su odjednom nepotrebni. Klinci mi kažu da ih smaraju, kao da ne znaju sta treba da rade. Raspon godina je od osamnaest do dvadeset dve-tri.

I kada roditelj postane ‘višak’? Kada to odjednom ne treba detetu svom? Onda kada se traži, kada postaje deo nečega, kada otkriva svet odraslih, misterije seksa, tada su matorci dosadni i nemaju pojma. Moje prijatelje to boli, osećaju se odbačenima. Klinci mi pričaju, doživljavaju me kao drugaricu ili neku spičenu, modernu mamu. Kažu da im mame nisu drugarice i da sa njima ne mogu da pričaju kao sa drugaricama, mene pitaju kako se gubi nevinost, kako se prilazi devojci, kako da im ne budu dosadni…

Onda se setim sebe, nas, i istog tog perioda kada su nas matorci smarali, pričali o školi, faksu, poslu, ozbiljnom životu. Kome je tada bilo do toga? Važno je bilo izaći, provesti se, muvati frajere, a ko o tome još priča sa roditeljima? Podsetim ove moje na nas i isti period i kažem im da spuste loptu, da ne guše. Oni uvređeni zato što služe samo za pranje, kuvanje i davanje love. A jeste tako… A i mi smo bili takvi, samo smo zaboravili.

Roditelj ‘treba’uvek, a najviše kada smo u sranju, da su tu, da nas prihvate nazad kada se vraćamo iz propalih priča, brakova. Kod koga nego kod roditelja… do sledece priče. Kao da je svaka nova veza važnija od porodice, koja ostaje uvek tu. To pokušavam da kažem klincima. Kapiram ja da nemaju šta da pričaju sa roditeljima, i ja sa mojom majkom ne opštim nešto preterano… ali definitivno se kolo okreće.

Onda dođe do perioda kad mi našim roditeljima postanemo roditelji jer postaju stari i nemoćni. Kada zaboravljaju, kada su spori, kada dođe do menjanja pelena…

Kolo sreće, nerazumevanja i zaborava se okreće, i verujem da uvek sve dođe na svoje, samo treba preživeti do tada.

Potrebne su decenije nerazumevanja i nestrpljenja da bi se našli u nekim godinama, stali, razumeli se. I onda sve ispočetka sa izmenjenim ulogama.

Život roditelja i dece je ustvari centrifuga koja nam cedi emocije, živce, navike i odricanja. Potom se suše, peglaju i ponovo oblače.

Život kao veš na vetru.

Ljubav koja vezuje i pegla izgužvane, isceđene odnose koji traju dok smo živi.