olive

Četiri epizode kažu mini serija. Na početku svake piše „a film by Lisa Cholodenko“. Kad vidimo ko je dobio Oskara biće nam krivo što ovo nije ni ušlo u nominacije

Slobodan Vujanović

Frances McDormand, u ulozi za koju je rođena, igra Olive Kitteridge, suprugu lokalnog apotekara, učiteljicu i majku jednog sina. Svi oni žive u Mejnu, na obali u idiličnom kućerku opasanom baštom koju Olive održava. Serija prati događaje u rasponu od 25 godina, a počinje time što Olive dolazi na jedan proplanak, sa malim kasetofončićem i ćebetom. Razmešta se kao za izlet, a onda pored sebe stavlja pismo na kome piše „to whom it may concern“ i uzima pištolj… Počinje flešbek koji će nas šetati kroz vreme u ne-hronološkom nizu i u izvesnoj meri „objasniti“ kako je do uvodne scene došlo.

I dok je Olivein muž, Henry (Richard Jenkins) divan, ljubazan i požrtvovan čovek, Olive je sve suprotno. Ona je nesimpatična, hladna, jedva, ali duboko emotivna, zvocava i u svakoj mogućoj prilici manje prijateljska nego što je pristojno. Podseća me na neke ljude koje vrlo, vrlo dobro poznajem. I na sve to, zaljubljena je u kolegu Jima (Peter Mullan), koji je alkos i u svojim očima boem.

Sem nekoliko efektnih iskoraka koji dočaravaju Olivein unutrašnji život, a možda su samo duhoviti komentari autorki ove priče, Olive Kitteridge demonstrira da je suvi realizam i dalje najuzbudljivije dramsko tlo. Vanserijski doprinos svih glumaca, a pre svega maestralne McDormandove, uz umešnost da se postavi situacija, ne dosađuje i ne pridikuje, a pokazuje. Olive Kitteridge radi ono što su najbolje drame oduvek radile – pokazuje nas same, lance kojima smo sebe vezali za određene mane, stavove ili odluke i život koji tako prometejski vezani pokušavamo da živimo.

Olive Kitteridge je znala šta ima. Možda je previše povlađivala sebi, možda je mogla više da se potrudi, možda je njoj samo bilo teško nešto što je drugima bilo strašno lako. Ili obrnuto. Ja je razumem. Ova „ženska drama“ (scenaristkinje-rediteljka-glavna junakinja/ glumica) daje jedan pogled na ženu koji je, koliko je meni poznato, češće, ako ne i samo, bio rezervisan za muškarce. I oni su češće ispadali tirani, nego žrtve nakon takvog ponašanja. Olive Kitteridge sve vreme hoda tankom linijom koja razdvaja to dvoje. Puštajući nas da odlučimo, ali najviše zbog toga što ni sama Olive nije svesna, odnosno nije odlučila na koju  stranu da se svrsta.

Ne bih se bavio ovom serijom kao nekakvim predloškom koji poziva na diskusiju oko (ne)uspešnosti kliničkog lečenja ovakvih „poremećaja“. Tj. depresije. Jer serija na kraju sama odustaje od svega toga i objašnjava, možda previše (o)lako, ali poetično, koji je jedini lek za sve to. (Odgovarajuće razumevanje, ali to i nije neki spojler, je l’ da?)

Pretpostavljam da HBO ovim nastavlja serijal mini-serija/ filmova započet sa Grey Gardens (2009) i nastavljen sa Temple Grandin (2010) u kojima se bavi (kako da sažmem?)… „veoma zanimljivim ženama“. Iako nisam gledao nijedan od pomenutih (blame Canada!) siguran sam da Olive Kitteridge predstavlja vrhunac te „franšize“.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •