The Stone – Nekroza (Folter)
Kad se neko ničem dobrom ne nada
Petar Cvetković, blekgejzer
Pesimizam nije samo naslov pretposlednje pesme prošlogodišnjeg albuma beogradskog blekmetal benda, pesimizam je i trajno opredeljenje njihovog stihoklepca i „pevača“ Nefasa. Da, opredeljenje. Odbijam da prihvatim da je nekome pri čistoj svesti i zdravoj pameti stalno ovako. Mada, zašto bismo pa pretpostavljali čistu svest i zdravu pamet metal(a)ca u svojim tridesetim…
Pa oni duže zvuče nedovoljno promenjeno nego što su imali godina kad su počeli da poziraju 1996. Poza je i dalje tu (korps pejnt, bodlje, lanci, katanci i redenici [i redneci] u 21. veku, ej!), i ne samo što je ovde, nego je za vikend bila i u Bavarskoj. Takvo oponiranje evoluciji, a penetriranje u trbuh Evrope, zabeležili su još samo Nadimač i Infest, sabraća po nazadnosti. Od svih izvoznih proizvoda koje možemo da nemamo… Nemci ih opisuju kao srpsku elitu, kult; žasu.
Prvog oktobra, kako i priliči propalom (studentu) Kozeljniku, izašla je Nekroza, i kvartal 2014, poznat i kao zimski semestar, bio je dovoljan nekim neuglednim publikacijama da ga proglase jednim od albuma godine. Kao da je početak veka, kao da je (tada) Stone To Flesh objavio „Some Wounds bleed Forever“, a ne kao da je prošlo tuce i kusur godina, i kao da (sada) The Stone nije otišao u karikaturu – koju niko ni ne crta – umesto u (kontra)kult(uru). A trebalo je da ode tamo.
Ima ovaj album i svetlijih strana (ili tamnijih, ako se tako piše pohvala blekmetalu), i jedna takva otkriva se već na početku. Uvodnim Kamenolomom odjekuje eho ptica zloslutnica, i to je efektan intro kakav je debi imao u Unveiled Evil. Tu je i bacanje „kamena“ iz imena benda u „kamenolom“, što je suptilna – ako za njih može tako nešto da se kaže – autoreferenca kakvu uvek visoko vrednujem. Igra reči i rima javlja se već u naslovima pesama Crno zrno i Dani crni, a ova druga ima i pamtljiv rif, kakvi inače pedantno garniraju i celo trajanje ovog albuma.
To me seća i na zajednički nam perfekcionizam koji je Kozeljnik kod sebe istakao pišući za „Metal express“ o blek grupi Gorgoroth početkom dvehiljaditih. (Perfek)cionizam zbog kog retko piše, ali na moju žalost neretko svira i snima. Tragikomično je to. Iako ne mogu tek tako da otpišem stvaraoce, rastužuje me sećanje na to da je sam(o))) ušao na Cannibal Corpse (ili beše Vader?) i izmlatio glavom te 2004, mator već tad – stariji od mene koji prestajem to da slušam, da bi celu dekadu kasnije izdao album (ne i pokret!) koji nikako ne zvuči kao da je prošlo punoletstvo otkako je počeo da se mlati s ovim jalovim zvukom. Prvi album je bio potrebna iskra, ovaj je gar.
Mrak je doom koji imponuje, a ni tekst nije sasvim klinački, niti klinički. Pohvalio bih i to što tekstovi mogu da prođu i kao ovovremeni, a ne (mit)ološki s izlivima u kosovski ciklus, kakav je slučaj s Kozeljnikovom više kič bandom May Result (At the Cursed Heights of Prokletije, sicK!).
Da pokušam da zaključim čime i album zaključuje, Predgrobljem; duhovito, a ne plače mi se kao ranije od Sekao duboko, zakopao plitko. Pamtljive rifove imao je i Darkthrone, ali još pre četvrt veka, a otad je otkrio pank, pa i Siouxsie & the Banshees. Valjda će i ovi jednom iskoračiti.
Ostavite odgovor