Karnerić dama

---

Trebalo je da se zahvalim na suknji, da je ostavim i nikad ne obučem kao što i neću. Popile su mi ovo malo mozga tog dana

---

Radica Milovanović

Došla mi prijateljica pre neki dan, i donela mi suknju na poklon. Kaže dobila ona od nekog, ugojila se, ne može da obuče, pa je daje meni. Pogledah i zinuh!

Suknja s nekim karnerićima, volanima, ne znam kako se ti valovi zovu, ispod kolena.

Pitah je da li je normalna. Da li ona mene može da zamisli u toj suknji?

Kaže da treba da se oblačim ženstveno: štiklice, košuljice… Znam li ja koliko mi je godina?

Ček, bre, zar se s godinama menja garderoba? Treba li da se oblačim u karneriće? Volančiće? Šljokice još da turim!

A štiklice su tek posebna priča!

Skadarlija… Ljubila sam se s njenim pločama. Ja, riba, u zelenim štiklicama, i cvrc, odoh nizbrdo. Umal’ konobar da me priVati kako sam poletela!

Kao prvo, nikako da ukapiram koliko mi je godina i kako se to oblači i ponaša u skladu s tim. Mislim, naravno da neću da nosim šortciće, majičice do pupka i slično. Ali farmerke su mi osnovna garderoba, i sve vrste pantalona. Haljine i suknje, mogu samo preko tries’ stepeni da obučem, na bose noge. A ne najlon čarape do pupka, suknjice, štiklice, i kaooo, znate, ja sam dama. Ne ide mi uz mene nikako! Sve ovo i njoj rekoh, kad ulete i njena ćerka, i moja majka, pa kad me opletoše da nisam normalna, da žensko treba da se oblači kao žensko a ne kao ja… Jebah sebi milosnu majku kud i rekoh nešto. Trebalo je da se zahvalim na suknji, da je ostavim i nikad ne obučem kao što i neću. Popile su mi ovo malo mozga tog dana. Da radim negde u nekoj kancelariji, verovatno bih se nekako obukla da ličim na poslovnu ženu, ovako… Ženstvena sam i u pantalonama.

Dama je stav, a ne košuljice i volančići.

Doduše, na svake tri godine se napravim na žensko, ali to sad nije tema.

Ja i karnerčići!?

Štiklice?

Ja žensko!

O, majko!