Godišnje liste 2018: Vesna Topolovački


Filmska lista deset filmova odgledanih protekle godine – izbor Vesna Reinfeldt eks Topolovački


Mislila sam da nisam pogledala pet filmova prošle godine, ali kad sam sredila stanje u glavi, broj se popeo na skoro dvadeset. Pre nego što čitalac pomisli: „Kakva je ovo hipsterska lista, nema tri čestita filma na njoj?”, evo kratkog šlagvorta. Postala sam mama i odlasci u bioskop su, kao i sve ostalo, gurnuti u drugi plan. Bioskopski repertoar bio je veoma bogat i raznovrstan, no moj kriterijum je najčešće izgledao ovako: „Iduće nedelje su tu moji roditelji, da vidimo šta se daje…” Nisam pogledala nijedan od filmova o kojima se dosta pričalo, osim jednog koji je zvanično proglašen „miljenikom domaće (nemačke) publike”, no svakako je nekoliko njih ostavilo dosta jak utisak na mene, a takođe sam uspela da uhvatim i dva filma s lične liste želja. Deset filmova, poređani su hronološki.

Marlina The Murderer in Four Acts (Mouly Surya, 2017)

„Ženski vestern iz Indonezije” i „tarantinovski” stajaše u prvom pasusu opisa filma u programu, te sam tu stala sa čitanjem i otišla na nešto što bi se moglo opisati kao film osvete s oštrom socijalnom kritikom, začinjen filmskim posvetama od žanra preko samih detalja. Neuobičajena geografska komponenta (ruralna Indonezija) nešto je što je u svakom smislu začinilo film i učinilo ga još primamljivijim. Generalno je film dosta sporog i neobičnog tempa – prvi čin je taj koji nosi katarzu u sebi – i jedina je šteta što su četvrti čin i finale Marlinine borbe dosta bleđi, mada logičkih ispada nije manjkalo ni tokom prvih delova.

 

Frantz (François Ozon, 2016)

Pogledala sam dosta filmova Fransoa Ozona, i, iako me uvek obraduje kad čujem da ima nešto novo, nijedan mi nije bio toliko dobar koliko Bazen. Sad mu se pridružio Franc. Lepo snimljen, većim delom u crno-beloj tehnici i vrlo vredan gledanja zbog svoje antiratne note i tretiranja laži na malo drugačiji način. Naglasak je pre svega na individui i njenom (ne)nošenju satugom uz pomoć laži i samoobmanjivanja, s pitanjem da li vredi i da li je dobro uposliti laž za tako nešto. Iako je tema konkretno svet posle Prvog svetskog rata, ne manjka mu univerzalnosti, čak bi se moglo reći da su neke teme veoma aktuelne i bile bi dobre u hlađenju svih užarenih glava.

 

S one strane (Zrinko Ogresta, 2015)

Bila sam pod utiskom danima posle gledanja ove na neki način netipične ljubavne drame koja se bavi praštanjem i suočavanjem s prošlošću, i koja pored toga veoma dobro oslikava glad za ljubavlju.

 

Slatko od ništa (Boris Mitić, 2017) // In Praise of Nothing

Prvi od ta dva očekivana, za koji je verovatno dovoljno reći: novi film Borisa Mitića. Kako sam ga gledala još u aprilu na Lihter festivalu, čijoj publici Boris nije stran, stalno sam posle preporučivala da se film ne propusti, pogotovo ako će i sam autor biti na projekciji, jer su priča i prezentacija rada na filmu jednako zanimljive. Ovog puta je Boris zadao stihove koje izgovara Ništa kroz glas Igija Popa, na koje je preko 70 snimatelja odgovorilo kadrovima koji u nekim slučajevima prate izgovoreno a u nekim su potpuno suprotnog konteksta, što često izaziva smeh i još jači efekat. Posle projekcije smo uzeli tzv. libreto filma, u kome se negde krije i kôd za link za ponovno gledanje filma; rešila sam da ostavim da malo odstoji i verujem da će to zapravo biti drugačije iskustvo.

 

Mutafukaz (Shôjirô Nishimi, Guillaume Renard, 2017)

„God bless the mess!” Strip koautora filma i repera Gijoma „Run” Renara pretočen u anime super je zabavna priča o momku koji posle nezgode na motoru otkriva da nešto nije u redu sa svetom u kome živi. Zapravo, treba napraviti korak unazad, jer Lino već živi u jednom pravom paklu od grada koji se zove Dead Meat City, čiji loš glas zanimljiva animacija s dosta ekspresivnih boja, detalja do mikronivoa i dosta aludiranja na popularnu kulturu uopšte ni ne pokušava da pobije. Posebni šmek daje jezik filma, francuski, zapravo spoj jezika, protagonista i okruženja, koje deluje sasvim američki. Sama priča, kad se sumira, deluje već viđeno, no stvar je u tome kako je začinjena – sve vreme je toliko sve ukusno (smešno, neverovatno, domišljato, preterano, iznenađujuće), da naposletku želite još. Što bi se možda moglo i desiti, jer je ovo samo jedan deo od onoga što postoji s Linom kao glavnim junakom, ako sam dobro razumela kratko predstavljanje filma.

 

Homo Sapiens (Nikolaus Geyrhalter, 2016)

Ova dokumentarna distopija sastoji se iz mnoštva statičnih kadrova neimenovanih napuštenih ulica, objekata i gradova. Bez ikakve je naracije, ali nije nema: sve vreme čujemo huk vetra, životinje, rominjanje kiše – ono što bi se tamo prirodno čulo. Dosta zahtevan za gledanje, ali u određenim momentima i hipnotišuć, ovo je film koji ispituje čoveka, šta ga čini; kako živi i šta ostavlja za sobom. Stav je jasno dat izborom lokacija, i premda za mnoge ne znamo gde su, vidimo šta su predstavljale, no gledalac i pored toga ima slobodu da napravi i svoju priču od svega.

 

November (Rainer Sarnet, 2018)

Najiščekivaniji film ove godine je mračna bajka koja se vrti oko tri tragična lika i njihovim neispunjenim ljubavima, čiju neobičnost dobro opisuje već prva scena, u kojoj nekakva živa(?) stvar, sklepana od drški motika, kose i lobanje krave, za koju će se posle ispostaviti da se zove „krat”, krade tele i ima naređenje da napravi merdevine od vekne hleba. Estonska mitologija definitivno nije moj fah i verujem da je to slučaj generalno van tog podneblja, te eto dobre preporuke za sve one koji su umorni od svega već viđenog a što sadrži opis „bajkovito”. Ili, kako na jedan učinkovit način da se odbrane od zarazne bolesti. http://worldscinema.org/wp-content/uploads/2018/06/November-2017-e1528897200518.png

Prethodni Sarnetov film Idiot (po istoimenom romanu ruskog velikana) imala sam prilike da gledam na Palićkom festivalu pre dosta godina, i malo je reći da mi se svideo, te mi je drago da su velika očekivanja od ovog ispunjena. Pored vizuelnog dela koji je uprkos konstantnom mraku apsolutno zavodljiv, i prirodne glume (i verujem mnogo naturščika), izdvojila bih i muziku koju je za film radio Jacaszek:

 

Alles ist gut (Eva Trobisch, 2017) // All good

Nemački filmski institut u Frankfurtu (Deutsches Filminstitut) jednom mesečno posvećuje pažnju domaćem filmu u okviru ciklusa „Šta se dešava u nemačkom filmu?”, i to je idealna prilika da publika pogleda debitantske, kratke i srednjekratke filmove ili novije filmove veterana, obično uz njihovo prisustvo i razgovor sa selektorom programa i publikom posle projekcije. Film koji mi je ostavio najjači utisak iz ove godine je Sve je u redu mlade i veoma harizmatične režiserke i scenaristkinje, u kome centralni lik Jane nastavlja sa životom posle silovanja i traume koju je prouzrokovalo, kao da se ništa nije desilo, ne prihvatajući sebe kao žrtvu.

To kontraopredeljenje ne ide lako, pogotovo kad se ispostavi da joj je jedan od kolega na novom poslu upravo čovek s kojim se to i dogodilo. Neko je posle komentarisao da je jedna od vrlina filma i to što sâm čin nije eksplicitno prikazan, međutim, ne bih se složila da nije eksplicitan, već kontra očekivanjima: ne preterano nasilni, više izgleda kao „tri minuta lošeg seksa” (kako ga je i sama režiserka opisala). Što ga ne čini ništa manjim. Apsolutna preporuka.

Snimak razgovora posle projekcije (od 07:30):

 

In den Gängen (Thomas Stuber, 2018) // In the Aisles

Spomenuti domaći miljenik, s izvrsnim Francom Rogovoskim u glavnoj ulozi, zapravo je jedan dosta tihi i sumorni film, za koji se ne bi ni očekivalo da će privući toliko publike, toliko da se u decembru ponovo prikazivao na specijalnim projekcijama ili „na bis” na više mesta. Početak filma je dosta vedar – gledamo prve zrake sunca na parkingu Aldija ili marketa sličnog gabarita, dok rafovi polako izranjaju iz mraka ogromne hale, uz Na lepom plavom Dunavu, ali taj zanos vrlo brzo pada u realnost. Verujem da posle filma niko neće gledati isto na ljude koji rade po supermarketima, iako to nije glavna tema. Film zapravo ima tri glavna lika, mladog novajliju Kristijana, veterana Bruna koji ga uzima pod svoje okrilje i uči poslu, i Marion iz drugog sektora s kojom se često susreće i u koju se polako zaljubljuje, i bavi se njihovim odnosima i mikrosvetovima. Ostavio me je ipak s mišljenjem da sam malo više očekivala. Sasvim subjektivni plus: savršeno uklopljene pesme benda Timber Timbre

 

Oiktos (Babis Makridis, 2018) // Pity

Glavni lik uživa u brizi i sažaljevanju prijatelja i celokupne zajednice dok mu žena leži u komi, i deluje kao da u čitavoj toj situaciji vodi jedan idilični život. Sve dok se žena ne probudi iz kome i preuzme centar pažnje, a on i dalje pokušava da se vrati na prvo mesto. Scenario je radio Eftimis Filupu, poznat po Očnjaku i ostalim filmovima Jorgosa Lantimosa. Volela bih samo da me je u poslednjem momentu iznenadio nečim.

 

Podeli s drugima
  • 23
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  
    24
    Shares