Crtice iz korona-vremena: Vesna Reinfeldt (Bad Homburg)


Kako provode vreme, šta rade i ne rade, o čemu razmišljaju ljudi u raznim gradovima i državama u crticama iz korona-vremena


To + zatvoren vrtić + selidba u martu = otpadosmo.

Jednog dana mi je zbilja bilo dosta svega i htela sam da se spakujem i odem na kratak put, samo da dva dana ostavim svakodnevicu iza sebe. Dogovor s prijateljem za prvi vikend prve sledeće slobode je pao i glasi da ću u ranac spakovati pidžamu i četkicu za zube te sesti na voz do njega u Ansbah (Frankonija) na pivo i kratki posedak.

Postavka nove svakodnevice po dolasku epidemije: sve je stalo, vrtić ne radi, ali nas dvoje nastavljamo od kuće, punom parom – kao da je sve normalno. Suprug uzima dnevnu smenu, jer mora biti na vezi sa šefom i korisnicima tokom uobičajenog radnog vremena. Meni ostaje (inače kraća) kasnopopodnevna koja se uliva u večernju, jer o nekom produktivnom radu uz ljubopitljivog vrtiguza nema reči. Deluje mi kao da ovo traje već večnost, a zapravo se radi o periodu nešto kraćem od dva meseca. U momentima mi se čini da neko testira naše granice izdržljivosti, i često poželim da prestanem da igram uz muziku.

Pošto to nije bilo dovoljno, u martu smo se i selili. Početkom meseca nam je, na sreću, pomogao moj rođak s kolegama oko prenosa teških stvari, sve vreme šaleći se uz „ko se seli, taj se ne veseli“ i osetili smo veliko olakšanje kad smo 31. marta predali ključeve starog stana, sa samo zamalo-ukočenim leđima. Mislim da do sada nismo nikada bili ovoliko umorni i neispavani, čak ni kao novopečeni roditelji. Da još stara i nova zgrada nisu udaljene svega dva minuta hoda jedna od druge, mislim da ne bismo stigli da prenesemo sve stvari do kraja roka.

Komšijska dobrodošlica, s toalet-papirom i saksijom
Komšijska dobrodošlica, s toalet-papirom i saksijom

Ali ima i nečeg lepog u čitavoj ovoj priči: dete je dobilo više tate preko dana (zna se da su za tatu rezervisani posebni osmesi i cike od radosti, čak i kad nismo u tzv. „tata-fazi“). Mama je dobila više prilika da jede istovremeno sa svima i pomoć kad ne želimo da se presvučemo ili peremo zube. Sada se ponovo osećamo više kao porodica jer imamo više trenutaka provedenih zajedno svekupno, i to se ne može porediti ni sa čim.

Možda i dobra strana ovog novog stanja umora jeste to što nismo imali kapacitet da pratimo do detalja šta se sve dešava, osim redovnog proveravanja stanja naših roditelja. Nismo sterilisali stan ni predmete više od uobičajenog, već samo prali ruke valjano, a mobilni i knjige i igračke iz kutija ispred kuća s natpisima Poklanjamo alkoholom. Odeću ionako oduvek imamo jednu za po kući a drugu za napolje. A i ništa sem šetnji na otvorenom i jednonedeljne nabavke u radnji nismo praktikovali, niti praktikujemo sada kad su malo „olabavili“ mere. Pre dve nedelje nam je Grad podelio maske za višekratnu upotrebu, koje su dosta velike, kao neke marame, te kad pred radnjom navučem svoju preko glave, osećam se kao da ću da je i opljačkam.

I mi masku za trku imamo
I mi masku za trku imamo

Šta bi bilo da ne smemo da izlazimo napolje, ne smem ni da pomislim. Hajde što je malom vrtiguzu potrebno da se istrči i iskače, nego je sloboda kretanja isto toliko bitna i nama – da se, pre svega, izluftiraju misli i glava. Ovo proleće je dosta dobro prema nama (dan-dva pošto smo ušli u samoizolacioni period, sve je preko noći pozelenelo, živnulo i donelo onaj divni prolećni optimizam), tako da smo dosta na biciklu, svi skupa. Tokom ta dva sata zaboravim sve nedaće i deluje mi da je sve u redu. Gledamo da izbegavamo neke od uobičajenih ruta, jer su one, za ove uslove kad bi trebalo da držimo odstojanje jedni od drugih, delom dosta guste. Prvi put nam je delovalo da smo tog dana sreli više ljudi nego poslednje četiri godine ukupno. Generalno moram da pohvalim svoje sugrađane, dosta dobro se pridržavaju preporuka Grada (uprkos tome što su odjednom maltene svi postali stručnjaci za viruse i grip, te ponavljali istu mantru na početku), tako su se na osetno praznijim ulicama sretali uglavnom solo šetači ili porodice. Tužno smo prolazili pored naših zaključanih igrališta, i prava je sreća što je Kosta već nekoliko meseci u fazi da ga ne drži mesto, već smo stalno u pokretu, a ne u parkiću, kako je bilo na primer celo prethodno leto.

Moji su roditelji daleko i, kad imam vremena za to, osećam se bespomoćno, i krivo što smo početkom marta pustili mamu da se vrati u Srbiju, pokazujući tako naivnost u vezi sa celom pričom. Oni kao kučići čekaju naše vreme za video-razgovor preko skajpa, i dete se toliko naviklo na taj koncept, da kada god vidi moj kompjuter, ushićeno kaže „tika i bapi“. Za deku ima poseban osmeh i skok od radosti, baš kao što je slučaj s tatom. Počeo je da šalje poljupce, svi se topimo. Naš plan da ponovo idemo zajedno na more u junu je propao; bakin dolazak u maju je otkazan, a imamo sumnje i o tome da će nam doleteti u avgustu. S druge strane, moram priznati da se nismo osećali kao da smo usred nečeg velikog, najviše zbog toga što je kod nas bilo malo zaraženih, a sada već dve ili tri nedelje nema nijednog registrovanog. Deluje nam da je sve kao i pre, samo uz zatvorene objekte i nedostatak druženja. Na kraju smo presretni što niko od naših u porodici i među prijateljima nije imao potrebe ni za kakvim medicinskim intervencijama i da su svi dobro, shodno situaciji. Ne smem ni da pomislim…

Mislim stalno na drugaricu u Pančevu koja će u avgustu dobiti drugo dete. Dve trudne drugarice ovde čekaju jun, takođe za upoznavanje s drugim detetom, i uopšte im ne zavidim na situaciji, iako one deluju smireno, više nego ja. Biće sve u redu, mora, kad se neko nečem dobrom nada.

Pamtićemo ovaj mart još po nečemu. Proveli smo poslednje dane s našom macom Mini, koja bi, da joj tumor nije toliko napredovao, iduće nedelje napunila 18 godina. Poslednja nedelja pred donošenje konačne odluke prošla je s mnogo tuge i suza i dodatnim osećanjem bespomoćnosti. Od prvobitne dve mačke, Kosta zasad neće rasti ni sa jednom (moj mačak Mita je stradao pod nerazjašnjenim okolnostima ubrzo pošto je Kosta došao na svet). Svaki put nam je prizove u sećanje, budući da mu je reč za mačku po njoj – mimi.

S oba fronta, srpskog i nemačkog, bombardovani smo sadržajem za izdrži-u-samoizolaciji svakodnevicu, tu su onlajn izložbe, filmovi, koncerti, festivali, predstave, šta god poželite. Mene je to sve počelo pomalo da ljuti, ta pretpostavka da eto sad imamo i više vremena za takve poslastice. Meni prvoj to sve  m n o g o  fali – pa obično jednom nedeljno odem na neku izložbu i film(!) – samo, trenutno nemam kad da nemam šta da radim! Uspela sam da pogledam čitavu jednu predstavu (Indigo iz produkcije zrenjaninskog CEKOM-a), jedan dugometražni film na frankfurtskom Lihter festivalu (koji je ispao ćorak) i desetak kratkih filmova.

Dete ne mari za svet i pandemiju. Fasciniran je bubama. Kod kuće se ne odvaja od slikovnica, toliko da je ponekad problem obući ga za izlazak. Posle naravno ne mogu da ga uteram u stan. Uzeli smo mu bicikl (onaj na dva točka i bez pedala, koji je dobar da se „uči“ ravnoteža na njemu) i za nekoliko dana je savladao fiziku, polako i prelaske preko ulica. Sad uglavnom trčim za njim. Pošto već nedelju-dve smemo da se viđamo sa po kojim prijateljem, ponovo smo napolju s najboljim drugarom, što je garancija za zvuke najlepšeg kikotanja i žustrih rasprava kad jedan drugom uzmu nešto. Fond reči raste, ne baš željenom (eksponencijalnom) brzinom, ali evo upravo se i nešto veliko desilo: dete se prvi put obratilo roditeljima na ciljano različitim jezicima (meni sa tiki i tati sa Faa (bicikl, Fahrrad)). Osećam da otvaramo novo poglavlje.

 

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  
    1
    Share