Godišnje liste 2021: Darko Doni – albumi
O muzici i nekoliko sporednih stvari piše nam Darko Doni, a akcenat je na – albumima
Darko Doni
Nemam TV, ne vozim automobil, ne gledam filmove, ni serije, vesti pratim sporadično. Ne igram video-igre. Ne telefoniram, u stvari retko, više poslom. Uglavnom, 2021. mi je proletela u tren oka. Iako se ne bavim ni globalnim ni dnevnim temama i problemima, ponešto sam ipak uspeo da zapazim, u hodu, u letu, sedeći, maštajući, posmatrajući – zapišem da ne zaboravim. Kod kuće ili u javnom prevozu ili s balkona – dok lovim retke zrake sunca. Koliko mi to vreme dozvoli, pročitam neku knjigu, manje fikcija, više kultura, tehnologija, popularna nauka. Sve to dok muzika teče neprekidno, u pozadini. Na slušalicama ili preko zvučnika računara. Oslobađam se materijalnog. Uglavnom 80e, 90e, 00e, i to ne neke naše ili američke ili britanske ili nemačke 80e, 90e, 00e. Otkrivam „sovjetvejv”, ruski i grčki „darkvejv”, „trepere” iz daljina Jamajke. Aktuelne albume preslušam uglavnom, i uglavnom jednom ili dva puta, ili nijednom – s preskakanjima. Vraćam se istraživanju nekih drugih, davnih i nedavnih vremena i sazvučja. Izuzetaka, naravno, kao i uvek – ima.
Kratak pogled na liste najboljih muzičkih izdanja u godini koja je iza nas, kaže mi da nisam mnogo toga propustio. Propustio? Ili se samo zavaravam? Ili ću tek da otkrijem 2021?
Nova elektronska muzika uglavnom je pesimistična. Zbiva se u konstantnom preispitivanju granica nametnutih aktuelnim i večnim temama. Nastaje mahom u samoizolaciji spavaćih soba i mobilnih studija. Struktura skoro da i nema. Sve je nekako granularno, nepostojano. Raspada se i raspršava i rasplinjava se u ušima. „Konceptronika”; kako li se to danas već sve ne zove? Da bi se bilo šta razumelo, potrebno je pročitati biografiju autora ili biografiju pseudonima, po neki retki intervju. Baciti se u neko nasumično razmišljanje, hvatanje i traganje za mogućim ključem ili ključevima. A to je, moram priznati, često mukotrpan i nezahvalan posao. Posao osuđen na propast i obostrano nerazumevanje. Klubovi su i dalje pod katancem. W-LAN ne diše. Susedi slušaju glasno vesti u pet ujutro. Kad čovek živi u „Bronksu”.
U poslednje dve godine uspeo sam da vidim i čujem samo legendarne Ride (pa, davno ima 20 meseci) i turske „balkanrok” nade – Kolektif Istambul (nedavno, pre nekoliko meseci) – uživo. Uleteli su, sve nekako u pauzama i intermecima. Dok su se savezne vlade i vladajuće gradske strukture preispitivale – uleteli su. Kako i koliko drastično da se uspostave mere izolacije i samoizolacije, ograniče noćni izlasci? Može slobodno da se kaže da je i priložena lista albuma plod nagađanja i samoizolacije. „Saundtrek” i „snepšot” pop trenutka – koji je duboko – u materijalnoj, ne i idejnoj i kreativnoj krizi. A možda se i varam? Sve je već viđeno i sve je već novo i sve je „uzalud vam trud svirači”.
Na moju duboku žalost, sve ovo napisano nema prilike da se verifikuje u koncertnim dvoranama i klubovima. To je nekako najadekvatniji vid procene koliko nešto zaista vredi truda i investiranja slobodnog vremena.
Sledi nekoliko kratkih razrada i nastavaka.
Nastavak 0. S vodećim časopisima i sajtovima mogu da se složim po nekoliko pitanja. Recimo da je album Promises – Floating Points, Pharoah Sanders & The London Symphony Orchestra, više nego uspešan spoj novog, tradicionalnog, apstraktnog i doživljenog. Afroamerički čovek-institucija, tenorsaksofonista kome je legendarni Sun Ra dao umetničko ime Pharoah ušao je u softversku mrežu tonova, mrežu koju je ispleo i isprodukovao britanski producent Floating Points. Stvorili su neobično delo koje ruši žanrovske granice džeza, klasike i elektronike. Delo koje daje mislima priliku da odlutaju u nepoznato i spoje prilično široku i šarenoliku publiku, bez zadnjih namera. Nema sumnje, pred nama je nešto što će nadživeti godinu, pa i deceniju u kojoj je nastalo i u sledećim vremenima će verovatno i dalje da traje. Nema sumnje? Nema sumnje.
Nastavak 1. Iako sam skoro svakog decembra, godinama, prevrtao očima i duboko uzdisao dok bih gledao godišnje liste časopisa Wire, ove godine su me stvarno, ama baš stvarno, pozitivno iznenadili s L’Rain, multiinstrumentalistkinjom iz Bruklina, na samom vrhu iste. Fatigue je zaista teško opisiv konglomerat, koji može da se sluša i kao pop i kao psihodelija i kao soul i kao ko zna šta sve ne. Ne želim da koristim maštu da vam opisujem nešto što zaista, ako preferirate nešto ne(u)obič(aje)no da čujete, vredi preslušati. Moderno i za buduće i generacije koje polako predaju štafetu novim snagama. Analogna i digitalna, dakle „miksed signal”. Melanholija uzvišenih ideja i duboke poezije. Da nisam ponovo obratio pažnju na ovaj album, verovatno bi se sve završilo na jednom ili dva preslušavanja.
Nastavak 1 a. Druge liste nisu tako zanimljive. Ne razumem preterano ni prenahvaljeni kanadski ekološki folk The Weather Station, ni britanski grajm rep Little Simz. Evidentno je da se u doba epidemije bolje snalaze žene. Majke, ćerke, sestre, partnerke, supruge… vladaju i suočavaju se s ovim suludim vremenima kao pravi profesionalci i prave, bez uvrede i s poštovanjem izgovoreno – domaćice.
Nastavak 2. Jedan od mojih omiljenih bendova, nekad trio, trenutno duo, muž i žena. Mormoni iz Minesote – Low, nastavljaju da peglaju svojom neispeglanom produkcijom i duboko humanom i religioznom konfekcijom lepih rima. Biće valjda dana i prilika da ih opet gledamo na binama širom sveta, na mestima gde neće biti u prilici da šumovima i bukom uništavaju predivne melodije, harmonije i šapate ustreptale publike.
Nastavak 3. Ovogodišnji izbor britanskog kritičara i autoriteta na privremenom radu u USA – Simona Reynoldsa, Dry Cleaning su isto tako pun pogodak u sredinu mete. Više ledena priča nego hladno pevanje, opet Ženski – ženski vokal, svojim retrogardnim „njuvejv” nadmudrivanjem, nešto su posebno za „nas”. Koje „nas”? Sve „nas“. Recimo za „nas” koji volimo: Laurie Anderson, Pati Smith, Nico… Fatalne žene popa imaju novu članicu u svojim redovima. Ime joj je Florence Cleopatra Shaw.
Nastavak 3 a. I opet Žene, i samo žene: Adele, Lana DelRay, Billie Eilish, St. Vincent, Halsey, sve one pikiraju i ateriraju, ne samo top-listama i pistama, nego i ukusima profesionalnih ocenjivača (kritičara) kojih je sve manje i manje, jer tržište im otimaju mobilni telefoni, konzole, tableti, Netflixovi, „chillevi” i slične tehničke novotarije. Dakle, moderno koliko to prilike dozvoljavaju. Znači, slabo šta i epohalno. Vremena su blago rečeno nikakva. „Super”.
Nastavak 4. Mejnstrimom, rapom i R&R-jom, obasipali su nas Sault, Lil Nas X, dok su im se s druge strane pridružila ne tako komercijalna, ali pevljiva izdanja, pustinjskih vetrova Mdou Moctara, Warpov(sk)ih gitarskih uzdanica Squid, rokera The War On Drugs iz Filadelfije, britanski postpank Idles i mnogi drugi, više neznani, nego znani „one hit wondersi“.
Nastavak 5. Moj, dakle moj lični favorit za proteklu godinu su instrumentali Island of lost souls Roya Montgomeryja s Novog Zelanda. Na kraju sveta i do kraja sveta, gitare i efekti koji se utapaju u mračnim zidovima sobe dok ih slušate i molite da ne prestanu da vas miluju i mame. Po atmosferi, daleki sabrat Paris Texasa, Wendersa i Rya Coodera. Ovo je film koji ipak sami morate da (o)smislite i koji se menja sa svakim novim slušanjem i koji ne izlazi tako lako iz vaših misli. Duboko ekspresivno i spiritualno iskustvo. Možda ipak preterujem. Neka vreme dâ konačan sud. Preporučujem da zatvorite oči dok slušate.
Nastavak 6 (poslednji). Nadam se da će 2022. da bude zdravija i uzbudljivija od ove koja joj je prethodila. Pop muzika pati i muči se. Recimo kao kulinarstvo, kao hotelijerstvo, kao turizam. Nastaje, kao što sam rekao, daleko više kod kuće, nego u studijima i vežbaonicama. Daje nam priliku i uvid, bolje nego ikad. Da budemo voajeri. Da zavirimo u privatne svetove. Da inspiciramo pidžame, trenerke i papuče muzičara – uniforme tih finih, grubih, usamljenih, druželjubivih, otpornih, osetljivih i kakvih sve ne – mahom plemenitih duša. Duša kojima nije sve u novcu i slavi. Nema novca i slave za prave umetnike.
Gle čuda, i oni su ljudi od krvi i mesa kao i svi mi. I oni jednako duboko preziru nužnu i iscrpljujuću izolaciju kao i svi mi. I oni, kao i svi mi, nemaju pojma koliko dugo će ova agonija nedodirivanja i socijalne distance da traje. Valjda ne predugo.
Kad muzika ponovo izađe na ulicu, počeće (i ona i sav svet) ponovo da diše punim plućima. Da bude i srećna i tužna i radosna i slobodna. Da se oslobodi balasta neizvesnosti i nelagode koji trenutnim raspoloženjem masa i pojedinaca vladaju.
Dakle. Facit. Vladajući trend je No trend. Nema trendova.
Kaleidoscope – DJ Food
You Can See Your Own Way Out – Jefre Cantu-Ledesma & Ilyas Ahmed
Widows – SENNEN
Clara – loscil
Spiritual Machines – VC-118A / Mohlao
Professional People – Fehler Kuti
Utopian Ashes – Bobby Gillespie & Jehnny Beth
How much time it is between you and me? – perila
The Turning Wheel – SPELLING
Escapades – Gaspard Augé
‘NINE’ – SAULT
Island of lost souls – Roy Montgomery
Midnight Train – Jorja Chalmers
TRIP – Elektro Guzzi
The Heavens – Sedibus
Cold Wave #1 – Soul Jazz Records Presents, Various
BN9Drone – Cabaret Voltaire
Electronic Music Improvisations Vol. 1 – Sunroof
Frontera – Fly Pan Am
Medieval Femme – Fatima Al Qadiri
Mercy – Natalie Bergman
A Little More Time with Reigning Sound – Reigning Sound
Bread & Butter EP – DECIUS
Watch Out! – India Jordan
Eating Darkness – Roman Flügel
Endless Arcade – Teenage Fanclub
Almost Nothing Is Nearly Enough – Sonic Boom
Vertigo – Notwist
Promises – Floating Points, Pharoah Sanders & The London Symphony Orchestra
Overland Park – David Wolfersbergers
G_d’s Pee AT STATE’S END! – Godspeed You! Black Emperor
The Witness – SUUNS
De Pelicula – The Liminanas & Laurent Garnier
Autarkic – Autarkic
Uvek – Popečitelji
Qalaq – Jerusalem in My Heart
Mirror II – Goon Sax
Invisible Cities – A Vinged Victory for the Sullen
-Io – Circuit des Yeux
Trip – Elektro Guzzi
After Dark 3: Italians Do It Better – V.A.
Five legged Dog – Melvins
The Virus Diaries – Paul Hartnoll & Murray Laclan Young
Vi/deo – Xeno & Oaklander
Vrt Sekunda – Zenit Zed
Ostavite odgovor