Leto kada sam naučila da letim – Radivoje Raša Andrić


Leto kada sam naučila da letim, film po istoimenoj knjizi Jasminke Petrović, uči nas zašto je važno da se o tugama govori


Katarina Milićević

Film Leto kada sam naučila da letim na redovnom je bioskopskom repertoaru širom Srbije, dok će publika u Hrvatskoj moći da ga gleda posle Pulskog festivala. Iako bi se, na prvi pogled i na osnovu dostupne reklame, reklo da je to film za decu ili mlađe tinejdžere, to je film za svakoga ko ima krila, čak i kada je zaboravio da leti. Setiće se, dok traje film, i gde su mu sakrivena, i kako je leteti.

Iza ovog filma Radivoja Raše Andrića, kao i iza njegovih prethodnih dela, ne stoji ni pretenciozna ambicija, ni ogroman budžet. Stoje krila autorke knjige po kojoj je film snimljen, Jasminke Petrović, Rašina krila, i krila glumaca, od kojih je najviše dece, koja su letela paralelno s odraslima. I više od njih.

Iako ne zadire duboko u uzroke i detalje ratova na području bivše Jugoslavije, film dočarava kako se jedna porodica podelila, i kako je rat uticao na njihove živote. Jasno je ko je tu sve i šta izgubio, i kako se porodica razdvojila na dugih 25 godina, ali i kako ljubav može ponovo da spoji pokidane niti.

Ne može da vrati poginule, ne može da izbriše decenije, ne može ni da se živi kao da se ništa nije dogodilo, ali može da se ide dalje, sa svim bolima i tugama koje se nose i koje jesu život.

Važno je da se o tugama i bolima govori kako deca ne bi ostala zbunjena, bez ideje da negde u svetu postoje delovi njihovih porodica o kojima ništa ne znaju.

Leto kada sam naučila da letim – Radivoje Raša Andrić

Sve to vrlo vešto prikazuje Andrić ne skrećući u suočavanje s prošlošću, već gurajući nas dalje, u budućnost, s oslobađanjem tereta koji iz prošlosti nosimo.

Vedriji deo ove višeslojne filmske priče je odrastanje devojčice za jedno leto – svima nam se u životu dogodilo to jedno leto, koje je promenilo sve i kad smo naučili da letimo.

Maestralna Klara Hrvanović u ulozi Sofije na početku filma je devojčica, a na kraju devojka. Između joj se desilo burno sazrevanje, doživljaji koji se zauvek pamte, drugarstva koja šire krila, ali i gubici koji čine život.

Dok se talasa najlepše more na svetu – a Jadransko to jeste za sve rođene na ovim prostorima, Olga Odanović (baka Marija) glumi sve naše bake, selfi-teroriste koji bombuju sve selfije, zauvek zabrinute da nismo gladni i da se ne prehladimo. I ona to čini sjajno, bukvalno da ko nema baku, može odmah da usvoji Olgu, toliko je ona dala sebe celom ostvarenju.

Ako je Mamma mia! film koji je na svetskom nivou promovisao grčko ostvro Skopelos, Leto kada sam naučila da letim je film koji promoviše Hvar. Što je sasvim u redu, Hvar ima jednu od glavnih uloga, ali Hvar na kome se na plaži jede džem na parčetu hleba, Hvar na kome se kupe lancuni i šugamani pred oluju, Hvar lavande i borova.

Svako dete ima krila, samo treba da se seti gde mu rastu sakrivena i odmah će da poleti (Mika Antić)

Pomisao na celo leto bez wi-fi-ja svakom tinejdžeru (i ne samo njima, ali zaustavimo se kod njih) stvara paniku, međutim, da je moguće uživatii i bez telefona, suptilna je poruka koju nam Andrić daje.

Zato je baš veliko pitanje kako oni koji su vršnjaci junaka ove priče, a kojima je sve u tom urastu „krindž” doživljavaju film – iz nereprezentativnog uzorka od dve beogradske tinejdžerke, koje su čitale knjigu (ima profesora srpskog u osnovnim školama kojima je ova knjiga obavezna na spisku lektire) jedine dve zamerke koje su našle jesu: glavni muški lik, dečak Luka (Luka Bajto) u filmu ima kratku, a u knjizi dugu kosu, te da replike mladih nisu dovoljno generacijski autentične – što je i dobro, jer treba da ih razumeju i stariji, ali i oni dosta mlađi.

Ako postavimo pitanje kojoj je publici namenjen ovaj film, odgovor je jednostavan – svoj. Ne moraju da ga gledaju samo oni koji nikada nisu leteli, a i ne žele.

Originalni tekst je ovde.

Podeli s drugima