Godišnje liste 2021: Slobodan Vujanović – Najbolje TV serije 2021.

---

Najboljih 20 TV serija 2021, s tim što čak osam deli prvo mesto! Izbor – Slobodan Vujanović, gledalac s namerom da zauzme posmatračku ulogu

---

Dobro došli u post koji vas, nagađam, možda najviše zanima od svih ovogodišnjih. Onaj koji otkriva da li ste ove godine gledali sve što je trebalo i šta je trebalo. Preuzimam na sebe odgovornost i brigu o vama u tom slučaju. Intimno, doneo sam čvrstu odluku da se u narednom periodu manje bavim gledanjem (naročito uzaludnih i očigledno loših sadržaja), kao i podužim pisanjem o odgledanom. Overdouz sadržaja kojima ne manjka ideologije, a koji pri tome nemaju ni elementarnu dramsku i poetsku lepotu naterao me je da napravim korak unazad i zauzmem neku pasivniju posmatračku ulogu. Otuda očekujte i manje postova i skicastija pisanja. Nadam se da će nam svima tako biti i lakše i lepše.

Prvo mesto dele:

Clarkson’s Farm (Amazon)

Clarkson’s Farm je najbolja stvar koju sam pogledao ove godine. Da biste i vi delili takav utisak sa mnom potrebno je da volite (ali iskreno!) Jeremy-ja Clarkson-a, centralnog voditelja Top Gear/Grand Tour serijala i da na čitavu stvar gledate (dok gledate) iz njegove vizure. Ništa od toga nije teško.

Jeremy je ko zna kada kupio ogromnu farmu na nekih sat vremena od Londona, farmu sa više različitih njiva koje je do prošle godine vodio i obrađivao za to plaćen čovek, dok je Clarkson samo ubirao pare. A onda je taj čovek otišao u penziju i Jeremy je pomislio da bi on sada mogao da (u)radi sve što treba. Amazonov tim odmah je ispravno procenio da bi to mogla biti vrlo zanimljiva televizija. I tako i bi, u osam epizoda.

Clarkson nema elementarnog talenta za poljoprivredne i stočarske poslove, ali ima želju, i ideje. Jedna od ideja bila je da livadu koja može da se pokosi „ekološki obradi” tako što će tu dovesti stado ovaca da pase travu. Naravno, imanje ovaca podrazumeva i imanje ovčarskog psa, čobana i trista pedeset drugih stvari koje se moraju raditi da ove ne bi pomrle. Pre vremena.

Pored devojke mu Lise, kojoj će biti povereno vođenje farm shop-a (koji će Clarkson otvoriti na jednom parčencetu imanja), tu su još i „sajdkik” Kaleb, dvadesetjednogodišnji seljak i jedina osoba koja Jeremy-ju bez problema spočitava da je idiot, zatim Gerald, koga niko ne razume šta priča, a koji brine i održava brojne kamene ograde imanja, i „Cheerful Charlie”, koji računovođski (htedoh dodati „vodi računa”, pre nego me Krstev ukori) brine o finansijama i investicionom smislu Clarkson-ovih ideja.

U osam epizoda imaćete priliku da vidite kako je Clarkson, bukvalno isto kao što bih i ja – totalno nesposobno, ali s ljudski grešnom željom, pokušao razne stvari – da zasadi žito, da preživi sušu, da napravi „potpuno divlju zonu na farmi”, da uzgaja pčele, da zasadi povrće, da sve to radi u klimatski najgoroj sezoni u Engleskoj u poslednjih 50 godina, i to sve pod okriljem kovida, koji se rasplamsava nekoliko nedelja u početak radova tj. serijala.

Jeremy ne štedi ni sebe ni druge „vrlo suhog humora”, ispada budala, i osvetoljubivo, ali dobrodušno, gleda da uzvrati. On je smotan i zabavan, neke relikvije iz Grand Tour-a ponovo će se ukazati pred našim očima, pravo iz Jeremy-jeve mobilne garaže. Njegov traktor je marke Lamborgini, velik kao dvospratnica i ima 360 različitih dugmadi.

Ali ono što Jeremy više od svega pokazuje jeste koliko je farmerski život težak i ima 19 kora. Koliko zavisi od klime koju je Jeremy popularno uništavao. Koliko britanska vlada komplikuje svaki korak i svaki napor brojnim administrativnim i restriktivnim merama. S druge strane, epizoda kad Kaleb, koji inače nije makao dalje od 30 km od svoje farme, ide u London da proda Jeremy-jev organski „vasabi” pokazuje kako i tamo budale vode svoje kolo.

Smejao sam se svakog minuta. Bio sam snob. I seljak. I farmer. Želeo sam svoju farmu, želeo sam taj Jeremy-jev život, tu vrstu brige – ne znam zašto. On na kraju zaista izgleda srećno koliko kaže da nikada pre nije bio. I želi da i naredne godine proba sve to opet, iako Kaleb navija da se vrati svom „prirodnom” životu u Londonu. Dajem gondolu na Kalemegdanu da bude i druge sezone. Iako sigurno neće biti ovoliko dirljiva i urnebesna.

 

Gomorra S5 (Sky/ HBO)

Ne znam kako finale (jedne od najboljih evropskih, a verovatno i svetskih serija) Gomorra nije ispalo „event” koga smo svi bili svesni, koji nas je odmah po postavljanju epizoda na TV kanale i torente vezao za ekrane i potom postao predmet svih naših sutrašnjih diskusija. Očigledno ja živim u nekom od paralelnih svetova, gde je sve to veoma bitno. U svojoj petoj i poslednjoj sezoni Gomorra se praktično i logično svela na obračun nekadašnjih saveznika – Gennara Savastana i Cira de Marzia (aka Immortale). Činjenica da su tu sezonu (kao i prethodne, u najvećoj meri) iznela dva najmanje talentovana člana impresivnog kasta, dva sve deblja i nabildovanija glumca, koji sem tikolikog šmirkanja, surih pogleda i nemog zurenja nemaju bogznašta drugo u glumačkom arsenalu, ne prestaje da me fascinira koliko ni fantastično vođena priča. Peta sezona je o osećanju izdanosti, osveti i ultimativnom sazrevanju. Savastano bolno shvata da nije kapacitet koji može da odmeni oca, baš kao što ni Ciro nije čovek koji ima želudac i dušu da bude lider jedne neminovno krvave ekipe. Kao i sve, i mene je zanimalo kako će autori da osmisle „finale finala” i čija će goreti do zore i – mislim da su odradili maestralan posao. Pre svega u domenu izbegavanja kreiranja nekakvog once upon… mita. Genny i Ciro stradaju „sitno”, kao šrafovi bezumne i krvave mašine koja ne staje. Njihovih pet minuta trajalo je pet minuta duže, ali im ničim nije garantovalo legendarni status. Bilo je nečeg skoro veličanstvenog (naglasak na „skoro”) u njihovoj verziji Butch Cassidy i Sundance Kid odlaska, nekog tihog, ali uverljivog prihvatanja da su, možda, za života najviše od svega imali samo jedan drugoga, i u dobru i u zlu. Na nivou brutalnosti, autentičnosti i dramaturškog toka, i peta sezona drži nivo svih prethodnih svojim visokim kvalitetom. Nema nijednog jedinog razloga da Gomorra ne stoji na istoj polici s Breaking Bad, Shield ili Sons of Anarchy.

 

Mayor Of Kingstown (Paramount+)

Možda najautorskija serija Taylora Sheridana i lako moguće najbolja od za sada tri aktuelne (Yellowstone, 1883 i ova). Jeremy Renner je apsolutno fantastičan kao jedan od trojice braće koji na posredan način „vladaju” gradom u kome se nalazi nekoliko zatvora i još više potencijalnih kriminogenih zona iz kojih se regrutuju stanovnici istih. Renner radi kao fikser/posrednik/koordinator između kriminalaca, policije i zatvorskih stražara, posreduje u rešavanju problema i praktično radi na održavanju mira u neprekidno kompromitovanoj i eksplozivnoj zajednici. Ovaj fantastičan seting praktično znači da on nema ni sekund mira, da se stvari neprekidno i samo komplikuju, a nakon događaja u prvoj epizodi sve postaje još gore. Sheridan je očekivano bespoštedan, antiwoke, živi i radi za priču i likove, sve pršti od testosterona i glavni junak, čak i kad to svim silama ne želi – mora da se bavi spasavanjem dame u opasnosti. Ova serija je toliko moderna i unikatna, jer je toliko retro i s mudima koja se danas retko traže ili retko ko želi da ih pokaže.

 

Перевал Дјатлова aka Dead Mountain: The Dyatlov Pass (Premier)

U noći između prvog i drugog februara 1959. devetoro ruskih planinara poginulo je na severu Uralskih planina, na prelazu poznatom kao Kholat Syakhl, a danas kao Djatlov prelaz, po vođi grupe, Igoru Djatlovu. Taj deo Urala nosi zlosutno ime – Mrtve planine – i lokalno sujeverje kaže da njime vladaju zle i osvetoljubive sile koje su najverovatnije dovele do smrti ovih mladih ljudi.

Serija kroz osam jednosatnih epizoda ekstremno detaljno iscrpljuje sve okolnosti ovog događaja kroz istragu KGB-ovog oficira Kostina i na kraju donosi logičan i najverovatniji zaključak, ali ga ne lišava ni trunke mističnosti koja se oko njega izakumulirala. I to je očaravajuće dostignuće ovog ruskog remek-dela.

Kako sam relativno slabo upućen u „ruska posla”, ne znam koliko mesto zauzima ovaj događaj u lokalnom folkloru i istoriji, ali pored toga što je o istom snimljeno više ruskih i internacionalnih serija i filmova (svoju verziju snimio je i Renny Harlin), ova na nivou produkcije i egzekucije izgleda kao najvažniji ruski entertainment projekat 2020. Mislim da nijedna američka serija ne može da se pohvali ovim nivoom vizuelnih akrobacija na snimateljskom i rediteljskom planu koji seriju čine egzemplarnim ostvarenjem za sve koji bi režijom da se bave. Neki od reditelja ovde radili su i na drugoj fenomenalnoj (ali daaaleko manje ambicioznoj) ruskoj seriji To The Lake. Dočaravanje epohe je apsolutno besprekorno, bilo da smo podno Urala ili u srcu Moskve ili lutamo ratnim frontom ka Berlinu sa sovjetskim jedinicama. Glumci su svi redom na visini zadatka i svako je na svoj način neodoljiv, u svojoj naivnosti, mističnosti, posvećenosti, zaljubljenosti.

Ali, da li sam vam rekao da se sve dešava po cičoj zimi? Da ključni momenti serije trpe ledenu oluju, da su snimani noću, da su glumci u džemperčićima? Apsurdno impresivno! (Još impresivnije ako pogledate making of ove serije i vidite koliko je „inteligentno dovijanje” stvarna filmska magija)

Serija počinje angažmanom pomenutog Kostina koji se potom upućuje na mesto zločina, „sprijateljuje” s patološkinjom koja radi na slučaju (ali ništa nije slučajno, videćemo), da bi potom počeli da se odmotavaju vrlo bizarni flešbekovi koji nam otkrivaju ratni bekgraund samog Kostina, vrlo neobična dešavanja na putu do osvajanja Berlina, zatim bekgraund jednog od planinara, ubačenog KGB-ovca koji „supervizuje” grupu za svaki slučaj, koji ukršta njihove pute, vodi ih ka potencijalnom iskupljenju. U isto vreme, kroz crno-belu fotografiju, koja odogovara onima koje su sami učesnici pravili penjući se uz Ural, upoznajemo aktere, zbližavamo se s njima, s njihovim emocijama, željama i snovima.

Međutim, vrhunski momenti ove serije, ipak, stižu na briljantnoj dramaturškoj postavci koja lagano ulazi i izlazi iz jedne teorije o tome šta se desilo u drugu i svaki put čini da verujete da ste na tragu nečemu, usput ostavlja udice za neke treće za koje se tek kasnije hvata i sve pitko teče, s jedne strane odmotavajući Kostinovu istragu, s druge odmotavajući putešestvije planinara, a između toga šarajući flešbekovima koji efektno donose nove informacije i zakrivljuju pomalo sve ono što smo do tog trenutka znali.

Djatlov prelaz ne ubija misteriju. Naprotiv, on je ostavlja tačno tamo gde ona pripada i nalazi joj mesto u prirodnom i prirodinom toku stvari. Neke stvari su toliko nepromenljive da im ni moćni Sovjetski Savez nije mogao ništa. Ovde nema konspiracije, niti razbijanja konspiracije. Autori su tako moćno postavili stvari da kao u životu možemo samo da se pomirimo i prihvatimo da su neke neravnine i nejasnoće tu da zauvek bude interesovanje, ali da je sama tragedija značajnija kao gubitak stvarnih i neodoljivih života, nego kao materijal za spekulacije.

Apsolutno čudesno na svakom nivou.

 

Породица (РТС)

Ако оставимо по страни мечеве највећег живог Србина (како кога, БРЕ?!!), мислим да има скоро двадесетак година како не обраћам пажњу на српски телевизијски програм, а нарочито не у „рил тајму”. Другим речима, кад бацим поглед уназад и покушам да се сетим кад сам последњи пут имао утисак да „цела Србија” гледа нешто заједно на телевизији, и потом то нашироко дискутује где стигне, мислим да је то било за време првог српског Великог брата. То је био последњи пут да смо имали нешто што је у правом смислу био „ивент тиви”.

Свакако да је у међувремену било повода за разна бурна реаговања на разне програме, али мислим да је све то било спорадично и испровоцирано разним другим (актуелним) поводима. Мислим ту на Фарме, Штале, Задруге, Српске таленте, теве интервјуе, певачка такмичења итд.

Ако сте имало зашли међу народ последњих пет дана, а свакако то нико не чини мање и нерадије од мене, сигурно сте имали утисак да сви гледају и причају о само једној серији, а то је Породица. Е, сад, можда и ви, као и ја први, превише уживате у иностраним ентертејнмент плодовима и себи можете да обезбедите пристојан културан живот мимо српских токова, да не примећујете у каквој (не само) културној септичкој јами живимо, али чињеница да је неко креирао „ивент тиви серију” на (јубилејских?) 20 година од стварних догађаја којима се она бави, и да је исту иземитовао малтене у дан када се стварна прича одвијала пре поменутих 20 година, чини Породицу најбитнијим српским серијским програмом у новом миленијуму, а без већих проблема бих отишао тако далеко да тај простор протегнем и на период од када је у Србаља измишљена телевизија (или, да смањим доживљај – емитована „крвава свадба” епизода Династије).

Дакле, да поновим – Породица је можда једна од најбитнијих српских серија икада.

То свакако не значи и да је најбоља. Али не мешајмо жабе које можемо да прогутамо с онима које не можемо.

Мислим да је немогуће осврнути се на политички контекст стварања ове серије, а ускратити себи и политичко изјашњавање о људима и догађајима којима се она бави, али да пробам.

Живели смо под Милошевићевом „породицом”. А онда су дошле друге политичке снаге које су пропустиле сваку прилику да свима објасне и до краја раскринкају под ким тачно и како тачно смо живели тих претходних десет плус година. Да ништа у том мрачном вилајету власти не остане нерасветљено. А пуно тога је остало. Да не кажем да су главни актери побегли и помрли на време да лично и својим речима унесу мало светла. Мрак који смо наследили није нестао.

Кад сам пре неколико година чуо да ће ова серија да се прави, помислио сам – каква генијална идеја! Највише због тога што ми о Милошевићима скоро ништа и не знамо. Још мање о тој просто-интересно-проширеној фамилији која је заједно с њим владала. Неки људи знају, али не сви.

Породица је одговорила на реалан интерес, па видите и сами, скоро целог народа да расветли себи нешто из тог периода који је тако снажно обележио њихов живот и њихове породице.

Дијалог или, боље речено, брлог који се сада води по њеном емитовању је неопходан део духовног и културног живота једног народа. Кад свако од нас открива шта и како мисли, нека истина се ускомешава, неминовно је да кроз те процепе у нашем бићу и понашању не прокуља и неко светло. У овај наш, породично наслеђени мрак.

Кад је сама серија у питању, она је од самог старта била осуђена на пропаст. Како год да је изгледала. Људи су овде превише острашћени, добра већина и оправдано, да би овај материјал икако и икада могла да обради, али то свакако није разлог да се с овим процесом „просветљивања” не започне. Све речено свакако не значи да је серија нарочито добра, али ће јој и оно што ваља мало људи признати.

Слабо сам упознат с опусом Бојана Вулетића, аутора ове серије (никако да погледам његов Реквијем за госпођу Ј), али некако имам утисак да је и он ушао у све ово грлом у јагоде, као и „његов” Чеда у преговоре са Слобом. Да је загризао више него што може да прогута. Али ја не могу него да га похвалим због тога. Јер десетине препички имали су ту исту могућност у двадесет година пре њега. Па НИКО ЈЕБЕНО НИШТА.

Од сада па надаље, нећу се бавити истином и стварним историјским личностима, јер ја за разлику од многих Србаља не претендујем да „знам све” или „да их знам све”, нити мислим да би моја политичка уверења о тим људима и догађајима помогла да ову серију више или мање волим. Бољег разумевања ради за даље редове, поменућу само да је један од мојих најомиљенијих филмова у животу Der Untergang (2004).

Породица припада такозваним „ивент серијама” које у једној сезони, тј, у неколико епизода покривају одређени догађај или причу. Овај формат је нарочито популаран за драматизацију неких политичких или историјских догађаја који „немају наставак”, како би се исти пре свега уметнички сагледали темељније и из различитх углова. Неки рецентни примери за то су вам: The Loudest Voice (о сексуалним злостављањима Роџера Ејлса на Фокс телевизији), The Looming Tower (о улози ФБИ-ја у (не)спречавању напада на Близнакиње), The Comey Rule (о Џејмсу Комију, шефу ФБИ-ја и његовој улози у председничким изборима 2016), и свакако једна од најпопуларнијих – Chernobyl (о нуклеарној катастрофи из 1984).

Породица прилично школски прати тај темплејт. Поред „стварних” историјских догађаја које драматизује, она нам даје и тзв. „приватни”, измипљени увид кроз неколико ликова који сасвим сигурно нису учествовали у „макро” ситуацији (служавка, њен отац, пензионерка), али њихово „микро” присуство доприноси атмосфери, бољем увиду, а сасвим сигурно допушта аутору и да протури свој/е коментар/е (који су нарочито рески у случају пензионрке тј. „Слобиних гласача”, који су опет „најлакша мета”, а?).

У пет епизода, Породица се врло јасно бави само једним догађајем (хапшењем Милошевића) и у том смислу она ни не претендује да буде „тотал” коментара на Милошевићеве или њихов целокупан допринос Србији од краја осамдесетих до почетка новог миленијума. И нефер је тако нешто јој замерати.

Сам развој приче је јасан, динамичан и носи добру тензију највећим делом. Како су стандарди српских (удбашко-криминогених) серија прилично ниски, налазим да је похвалити тако нешто овде упутно и на месту. Сама реконструкција тог времена и тих људи делује пристојно изведено с аспекта сценографије, костима и неког „општег утиска”. Нешто лошије стојимо кад све то посматрамо из аспекта режије, нарочито кад су у питању „акционе” сцене и сцене протеста испред Резиденције.

Како нас највише занимају Милошевићи, ’ајмо прво о њима. Слоба, Мира и Марија проводе највише времена с нама, али пречесто су њихова понашања и њихови односи на граници пародичног (нарочито у случају Мире, док су Маркова телефонска јављања буквално на нивоу „укључења” у неку радијску емисију). Бојим се да аутор није превише продубио оно што смо и сами имали као утисак о тим односима и њиховој динамици, нити је пружио неки посебан увид у нешто „што смо сви желели да сазнамо”. Мислим да је Борис Исаковић поштовао Слобу и приказао га као једног егоцентричног гада без много вокабулара и достојанства. Мира Мирјане Карановић изгубљена је у само-пародичности и једнодимензионалној бапској бризи за остале чланове. Мислим да је аутор највише кроз њу проговарао о томе какви су Милошевићи били, али да је то испало превише декламаторски. Марија, у занимљивој интерпретацији Тијане Марковић, доноси осорност и бахатост која није, можда, била прилична само Марији, већ читавој тој власти и људима који су јој се накачили. С друге стране, њена наивна и дечја инсистирања на татином херојству и „непредаји” делују превише комично, уместо да нас шекспировски соуче с неким ко фундаментално не разуме шта се дешава, нити шта се, у његово име, годинама дешавало. Марија је смешан лик, уместо да буде трагикомичан.

Сви остали ликови, укључујући и Чеду, превише су остали на реконструкцијској, историјској страни приче, а премало на драмској. Драмскије поставке беспотребно су потрошене на бабу и унука, тату и ћерку, и директора телевизије (ко је, уопште, то био тада – Ристић или Црквењаков?) и његову перспективну новинарку. Било би далеко занимљивије да је аутор драмски завирио у то како је Чеди било да тако млад и луд буде пуштен низ воду, па шта буде, и то од људи којима је веровао. Или да нам је показао Ђинђића у неким „приватнијим” аспектима, уместо што је користио сваку прилику да му ода почаст као мудром политичару. О Беби да и не говорим. Он сам заслужује (удбашко-криминогену) серију. Већина осталих личности није много понудила глумцима који су их играли, па мислим да није ни превише лепо да се на њих љутимо што нам нису понудили нешто више. Неки, као Вук Костић и његов њањави Легија, нису искористили позамашни пружени простор. Али, сва поента је да смо у кући добили ретке занимљиве тренутке о нечему о чему и даље не знамо довољно, док смо ван ње остали апсолутно ускраћени за неку смислену драматизацију догађаја која би била више од мрдуцкања ДОС-ових статиста наоколо. Искрено, најстрашније по нас је ако је све стварно и било како ова серија приказује. Зар не?

Највећа замерка Породици у уметничком смислу јесте што је она превише реконструкција, а премало драматизација. Превише помера историјске личности као пионе, а премало су њихови потези последица неких драмских хтења. Неки јунаци су нам превише дати и премало их догађаји мењају, иако за то услова има (Чеда, Легија, Ђинђић), а код неких других (Слоба, Мира, Марија) аутор се није потрудио да проникне у нежније струне, у сочније детаље, који би боље припремили неке ствари и учинили их мање апсурдним, попут сцене кад Слоба пере Марији косу пет минута пре него што ће га ухапсити, која као да је испала из Кјубриковог Исијавања. Наспрам тога, срећом, нисмо добили епизоде из седам кадрова са неумирућим минутама испразних и статичних дијалога, без икакве радње. Породица има ритма и „не дави”.

Занимљиви су и људи којих нема. Пре свега нашег мудросерског актуелног председника, који се с Гробаром само тако врзмао политичком сценом тада. Затим Тијанића, који сигурно није „био одсутан”. Ивице Дачића, осим ако он није онај кога Слоба запљуне као одсутног. Сем Љуше на почетку, и ЈУЛоваца мањка. А и Воја Коштуница је више присутан као воштана фигура, него као централна политичка личност тог тренутка.

Аутора можда можемо, а можда не треба да кривимо што је намерно или подсвесно уткао своја политичка уверења. Ту пре свега мислим на подразумевање да је „Слоба политичко зло” које не треба превише дочаравати, док с друге стране, оправдано, истога треба хуманизовати, да би читава серија уоште имала смисла. Отуда, многи ће помислити да су Милошевићи овде превише „уљуђени”, али то је само зато што је аутор наивно помислио да се сви слажемо с њим да су ови апсолутни олош. С друге стране, и оно што је приказано свакако не говори о њима ништа добро. Оно мало међусобног шашољења и тепања не може да сакрије фигуре сасвим распаране од реалности и екстремно бахате у односу према њој.

Много више треба да нас брине рутински однос према „ослободиоцима” који у последњој епизоди, док иде Ђинђићев „видовити” и пљувачки говор о Милошевићевој власти, Вулетић бескрупулозно покрива призором кључних људи ДОС-а, што само тако леже као шлагворт актуелној власти и мутавом гледаоцу кад се осврће на „жуте” и њихову деоницу власти. Намерно или несмотрено, није смело да се деси. С друге стране, буњуеловски Ђинђићев нестанак из просторије, као метафора за његов стварни и политички атентат, прекасно сугерише да је он био други кључни лик ове серије.

Зашто је онда Породица толико битна кад и није нарочито добра? Поред већ поменутог цивилизацијског момента усклађивања јубилејског тренутка с његовом драматизацијом, који можда сведочи о повратку неких „стандарда” (одговорности) на РТС, ми исту апсолутно морамо да третирамо као један од неопходних окидача још неопходнијег дијалога с нашом прошлошћу. Знам, од буке брлога имате утисак да та прича већ деценијама не престаје, али уметност, као што видимо, уме да нас фокусира на одређене ствари или да их непланирано извуче у први план. Да нас острасти и заинтересује. Да нас расприча. Ко зна, можда ће Породица покренути још неку сличну драматизацију, јер нема сумње да је ово један од највећих успеха постмилошевићевског РТС-а.

На све то, морамо да стрепимо и од заборава. За неко време биће још пар стотина хиљада Срба који неће имати никакав непосредан однос према Милошевићу и његовима, што је свакако горе него да немају некакав, ако мене питате. Реална потреба за бављењем Милошевићима (у најширем смислу речи) како време одмиче биће све мања или непостојећа. Овако ћемо барем имати Породицу да је репризирамо у недоглед, поред Бабе и Срећних људи, и бар неки начин да нове генерације упознамо са стварима и догађајима. Можда сам наиван. Али и крива огледала рефлектују светлост.

 

The Grand Tour: Carnage A Trois(Amazon)

N.I.Š.T.A. me ove godine nije toliko nasmejalo i toliko zabavljalo koliko ova epizoda! Osećao sam se kao kad sam kao dečak tokom zimskog raspusta u Zimskom bioskopu gledao Žandarme iz San Tropea i vrištao nad njihovim urnebesima. Hvala ti, brate Jeremy, brate Richarde i brate Jamese.

Srblji, gledajte i čitajte između redova kako su prikazani Francuzi i pitajte se šta nama fali da budemo takvi, ali i šta nam fali da budemo takvi. Jer nismo mnogo drugačiji u svoja četiri zida.

 

Top Gear S31 (BBC1)

Flintoff, Paddy i Chris su se nakon pet sezona super uigrali i savršeno funkcionišu kao „dečaci iz kraja” koji spontano i efektno umeju da budu i duhoviti, i bezobrazni, i naivni, i emotivni. Plus savršena međusobna dinamika prozivki, prenkova i podjebavanja. Rezultat je šou (pogledajte samo Božićni specijal) koji je ljubav prema automobilima pretočio u ljudsku, nostalgičnu i toplu priču o prijateljstvu, hobiju i snovima. Bilo je epizoda kad sam plakao. I to ne samo od smeha.

 

Underground Railroad(Amazon)

Imate retku sreću da mogu da vam kvalitet neke serije komentarišem i iz aspekta uspešnosti njegove adaptacije literarnog predloška po kome je nastala. Jer, o, da, čitao sam Underground Railroad Colson-a Whitehead-a, i prilično mi se dopalo. Možda najviše zbog njegovog uzdržanog i hladnog bavljenja temom, razlomljenog u nehronološki podeljena poglavlja kojima je često centralna tema bila jedan junak, njegova biografija ili smrt, ili bivstvovanje u nekoj od američkih država.

Za slučaj da imate dilemu, jer ni roman ni serija ne adresiraju to jasno – „podzemna železnica” nije stvarno postojala (Wikipedija kaže sve do 1863, kada je već skoro 100.000 robova prebeglo u bolje sutra). To je bio samo naziv za mrežu puteva kojima su robovi mogli da beže i da usput nailaze na sigurne kuće belaca voljnih da ih sakriju i proture dalje. Whitehead je kreirao stvarnu železnicu. Jenkins ju je zamislio ništa više komplikovano i raskošno od toga.

Verujem da ste čitali moje prikaze dosadašnjih filmova Barry-ja Jenkins-a i da znate da nešto nisam impresioniran ovim visokohvaljenim afroameričkim autorom. Ali, Underground Railroad koji je prokopao i izgradio za nas u ovoj seriji je remek-delo televizijskog stvaralaštva, umetnički i poetski toliko superiorno iznad ostatka produkcije da, što se mene tiče, do kraja života ne mora da uradi više ništa. A u vezi s pomenutom adaptacijom, Jenkins je višestruko oživeo i doradio Whiteheadov svet i njegovom romanu omogućio ne samo ultimativnu adaptaciju, već i templejt kako i šta adaptacije nekog dela treba da sadrži.

Ne znam odakle da počnem. Jenkins je imao muda i sve snimio u državi Džordžija, odakle radnja romana kreće, a koja je bila epicentar robovlasništva i dan-danas kuburi s visokom stopom rasizma. Pored guranja prsta u oko, Jenkins je svom ostvarenju time omogućio autentičnu raskoš, a Amazon nije žalio pare da je ovaj nadogradi kako god želi. Svaki detalj u UR je autentičan kao da smo u nekoj idealnoj vremeplovnoj verziji stvarnih dešavanja.

Jenkins se, najvažnije od svega, nije namerio da nam drži lekciju. On je želeo da kreira „prohujalo s vihorom” verziju svog „naroda”, onu u kojoj za „divljom” i neukrotivom Scarlet traga beli lovac na robove. To je centralna priča ovog romana koji počinje na farmi pamuka u Džordžiji s koje beži tinejdžerka Cora, s dvoje svojih prijatelja. Prvo u Severnu Karolinu, pa u Tenesi, zatim u Indijanu. Njeno putešestvije traje mesecima, ispunjeno je grozomornim događajima, tragedijama, lomovima i tek po kojim zrakom sunca (normalnosti). A za sve to vreme za njom traga, lovi je i gubi, lovac na robove Arnold Rigdeway, koji sebi ne može da oprosti što u dugoj karijeri lovca nije našao i vratio samo njenu majku. I nehvatanje Core za njega bi bilo ultimativni poraz.

Slikajući ovu avanturu Jenkins nas, a skoro nikada ne koristim ovu reč za opisivanje serija i filmova, vodi „romaneskno” – on uspeva da ostane fokusiran na osnovnu radnju svog serijala (čije epizode variraju trajanjem od 19 minuta do sat i 19 minuta), ali da nam u isto vreme svojom kamerom otkrije i sve one detalje koje pisci sipaju usputno, kao opservacije, zaključke, razmišljanja, a da u svemu tome njegovo ostvarenje nikad ne deluje nepitko, prekrcano, intelektualno ili propagandno. Jenkins ne drži lekciju, on priča priču na najlepši mogući način – intenzivno nameren da zaviri u život, čak i tamo gde on izgleda nemoguće.

Ne znam zašto je Amazon žurio da izgura UR na ovogodišnji Emmy kad je očigledno da ni kritika ni publika nisu dovoljno čuli za ovo ostvarenje koje samo tako može da se nosi s The Crown i osvaja nagrade. U tom nominacionom brodolomu praktično se nije ni pojavila nominacija za fantastičnu, tridesetogodišnju Thuso Mbedu koja čas izgleda kao da nema ni trinaest, a čas izgleda kao da joj je život već nakarikao preko trideset godina. Njeno lice bi iz očaja za milisekund prelazilo u gnev, baš kao u slučaju Viole Davis čija je Mbedu, možda i talentovanija, naslednica. Njen pobeđeni/nepobedivi pogled je ono kroz šta gledamo na njen svet.

Jenkins je svaku situaciju, a bilo je mnogo teških, odmeravao na različite načine, nekada bivajući sirov i bespoštedan, nikada eksploatacijski ili tendenciozan, nekada poetičan, ali nikad previše da zapadne u arthaus i umetničarenje. On je režirajući ovaj roman pronašao idealan balans kako da se bavite pričom, junacima, detaljima, politikom, a da sve proizlazi iz iste vatre, protkano istim, finim vezom. Na sasvim drugačiji način od Morganovog The Crown, ali s istim osećajem za mikro i makro.

Ako ove godine morate da odgledate jednu seriju, to je svakako ova.

 

2. Can’t Get You Out Of My Head (BBC)

 

3. Hellbound  (Netflix)

Ako ćete ove godine odgledati samo jednu korejsku seriju, onda gledajte da to bude Netflixov debi za Sang-ho Yeona, autora hitova poput Seoul Station, Train To Busan i The Peninsula. Šest epizoda kreiraju tihu mini-revoluciju u kanonu religioznih sadržaja i prave možda najefikasniju televizijsku diskusiju na temu boga, grehova, iskupljenja i življenja u paklu i iščekivanja pakla. U modernoj Koreji, pravo niotkuda pojedinim žiteljima prikazuje se džinovska glava koja im saopštava da su grešni i za koliko vremena će biti „odvučeni” u pakao. Šta god uradili, ovi mučenici ne mogu da pobegnu od trojice čudovišta koji izgledaju kao Ghostbusters verzija Michelinove maskote, brutalni i nemilosrdni više nego što će vaša srca moći da podnesu. Čak i kad su, nekim čudom, na pakao osuđena deca. Očekivano, iz toga izrasta kult „Novoistinljana” koji pokušavaju da zagospodare rajom (narodom, a ne prostorom suprotnim paklu) pretvaranjem trenutka kad „mišelini iz pakla” dolaze na naplatu u televizijske spektakle. Paralelno s tim razvija se i paramilitantna frakcija „Arrowheads” predvođena evangelistom-na-elesdiju koji samo raspiruje potrebu za kažnjavanjem grešnih. Par dobrih ljudi pokušava da se usprotivi toj tiraniji koja preti da sve odvuče u novi mračni srednji vek. Šta nam kroji smisao, a šta besmisao? Da li je crkva tu samo da nas odbrani od evidentnog „rendoumlja” i deluje neophodnije nego što sam mislio? A šta ako je sve kao za zemljotrese, skoro nemoguće predvideti? Jednostavno, dinamično i efektnije od Ničea.

 

4. mesto dele The Bite (CBS) i Evil S2 (Paramount+)

 

5. Curb Your Enthusiasm S11 (HBO)

Čini se da je ovo sezona u kojoj Larry-ja više nego ikada pre zabole za reperkusije svojih stavova i razmišljanja, ona kojom zapravo plasira „pametan način borbe” s nerazumom woke zagovornika i na prilično rugajući način pokazuje da još uvek ima načina da on kaže šta tačno misli (ili nasluti), a da mu se to ne može prebaciti ili zameriti, jer bi direktno značilo da sebi odričete respektabilan IQ, kao i smisao za humor. Trijumf svih nas, malih ljudi.

 

6. Kevin Can Fuck Himself (AMC)

 

7. The Great S2 (Hulu)

Znao sam da će ovaj moj prošlogodišnji šampion teško opravdati nerealna očekivanja i isprva se činilo da sem more of the same ovde neće biti puno toga novog ili drugačijeg za uživanje. Postmoderni cirkus koji ruski dvor carice Katarine jednako ozbiljno tretira i kao parodiju i kao nemilosrdnu satiru reprizirao je većinu svojih „fora”, ali je u isto vreme tiho i podmuklo počeo da nam zavlači pravu temu ove sezone – a to je ljubavna veza između Katarine i Petra. I ta tema je mastralno obrađena, kroz sve ego tripove oba ljubavnika, strasti i kompromise, suočavanja i razilaženja, strast i mržnju. Više od svega The Great je pokazao kako se teško konstituiše i kali ljubav i kako ju je skoro nemoguće razbiti kad se jednom uspostavi. Naredna stepenica u usponu Katarine došla je kao dva koraka unazad, jedan korak unapred, povratak Petru i konsolidovanje osećanja prema njemu, koji su joj dali snage i podrške da nastavi dalje. Vanserijski rival Netflixovom The Crown. I dalje.

 

8. Pretend It’s a City (Netflix)

 

9. Anna (Sky)

Anna je poslednja serija priključena ovogodišnoj „antologiji” i još uvek je nisam završio u trenutku pisanja. Radi se o vrlo raskošnom i autentičnom bavljenju postapokaliptičnom situacijom u kojoj je neki virus pobio sve odrasle osobe, i deca (mlađa od 15 godina, recimo) ostaju jedini preživeli. Sve se dešava na Siciliji, glavni junaci su trinaestogodišnja Anna i njen mali brat Astor. Njih dvoje pokušavaju da prežive u okruženju koje izgleda kao da su ga zajedno skrojili Derek Jarman i Tom Ford. Lord of the Flies – osnova – psihodelično je distorzirana, reditelji definitivno imaju problematičan pedofilski „gaze”, ali sve to zajedno kreira materijal koji je ultimativno evropski i ovako nešto se, verovatno ni zakonski, ne bi moglo realizovati negde drugde. Nemilosrdnost, okrutnost i realističnost materijala na stranu.

 

10. Mare Of Easttown (HBO)

 

11. Dave S2 (FXX)

 

12. Yellowstone S4 (Paramount+)

More of the same za muškarce u najboljim godinama koji su „Marlboro Country” videli samo na slikama. Eto, iskreno.

 

13. McCartney 3, 2, 1 (Hulu)

 

14. Exterminate All Brutes (HBO)

 

15. The Beatles: Get Down (Apple TV+)

 

16. The Kominsky Method S3 (Netflix)

 

17. Wandavision (Disney+)

 

18. S.O.Z. (Soldiers Or Zombies) (Amazon)

 

19. Topi aka Marches aka Swamp (Kinopoisk)

 

20. Only Murders In The Building (Hulu)

Iako se bavila nečim vrlo modernism – komičnom interpretacijom true crime potkasta, Only Murders in The Building je zahvaljujući svojim glavnim zvezdama (kokreatoru) Stevu Martinu i Marty-ju Short-u, bila vrlo „old skool” iskustvo koje svoju komediju bazira na zanimljivim junacima, neobičnim obrtima, a ne na nezanimljivim društvenim agendama. Selena Gomez, koja se ugnezdila između pomenute dvojice, fino je inicirala diskusije na temu generacijskih i kulturnih razlika, ali one nikada nisu, a naročito ne na silu, išle po PC diktatu ili kontra komedije. Za razliku od mnogih drugih serija, ovde zaista možemo da govorimo o postojećem i autentičnom šarmu koji je kompenzovao neke razvučene momente ili prazan hod. Martin i Short su još jednom pokazali da su fantastičan duo i sposobni da i pod „najstarije dane” budu zabavni i duhoviti. Pored svega toga, serija je vrlo fino i artikulisano funkcionisala kao metaserijska diskusija s dramaturgijom true crime potkasta i sličnih dokumentarnih serijala, a više je nego opravdala ulazak „video-dimenzije” na ovaj teren.