Miloš Cvetković


Lista od 20 filmova – Miloš Cvetković


Evo najzad i liste meni omiljenih filmova iz prošle godine. Kad je o Oskarima reč, imam svojih favorita što se dâ videti i po ovoj listi, a kad su u pitanju filmovi kojih tamo nema, iako su to zaslužili, i takvi su se našli na listi… Malo sam se premišljao oko nekoliko poslednjih mesta, pa bih bez problema mogao da nabrojim još desetak naslova koji zamalo da se nađu na listi. Od kandidata za Oskara nisam pogledao jedino Darkest Hours, a isto tako nisam pogledao (od izvikanijih filmova): The Square, Mudbound, Molly’s Game, Loveless… Od onih filmova koje jesam pogledao, a baš kao i prošle godine, to je 120 novih filmova, izdvojio sam ovih dvadeset.

20. DAVE MADE A MAZE (Bill Watterson)

Najzabavniji hipsterski film koji sam pogledao ili šta sve možeš sa tonama kartona dok se dosađuješ. Maksimum kreativnosti s minimumom budžeta! Preporuka za sve one koji su kao mali voleli da se igraju praznim kutijama i da od toga prave čitave svetove, neprobojne tvrđave i lavirinte u kojima se kriju čudovišta…
19. INGRID GOES WEST (Matt Spicer)
Obri Plaza u najboljoj ulozi do sada, kao opsesivna Ingrid čiji je život instagram (skoro da savršen je!). Ali šalu na stranu (mada ovo jeste duhovit film), Ingrid Goes West ima šta da kaže o usamljenim, opsesivnim ljudima kojima, for better or worse, društvene mreže jesu život. I mada se to nigde eksplicitno ne kaže kao dijagnoza, rekao bih da je ovo jedan od boljih prikaza borderline personality disordera.
18. WIND RIVER (Taylor Sheridan)
Tejlor Šeridan (Hell or High Water, Sicario) ovim filmom zaokružuje svoju američku trilogiju, ali ovaj put ne samo kao scenarista već i kao reditelj. I mada se na momente oseća nedovoljno iskustvo kad je režija u pitanju, ponovo je kičma svega odličan scenario i likovi koji pokušavaju kako da prežive tako i da sačuvaju svoju ljudskost u ovoj savremenoj inkarnaciji mitskog Divljeg zapada smeštenog u ledenu pustinju Vajominga.
17. LADY BIRD (Greta Gerwig)
Ono što je pretprošle godine bio izignorisani The Edge of Seventeen, to je iz prošle godine od svih hvaljeni Lady Bird. Odnosno, ovo je više “indi” verzija priče o odrastanju, delom autobiografska, i nadasve duhovita, ubedljiva (odlično glumljena) i na momente dirljiva. Sedamnaestogodišnjakinji u meni film je izuzetno prijao, mada mu ne bih baš dao Oskara.
16. NOVEMBER (Rainer Sarnet)
Estonska mračna bajka bazirana je na romanu Rehepapp, koji je opet baziran na autentičnom estonskom folkloru. I mada nije omnibus, film ponajviše podseća na češki Kytice. Crno-bela fotografija je među najlepšim koje sam video poslednjih godina (decenija), dok su različiti folklorni motivi, demoni i mitska bića povezani u jednu koherentnu celinu koja ipak ne poseduje toliko jasan zaplet već se više rukovodi logikom sna odnosno priče za ne tako laku noć.
15. SPLIT (M. Night Shyamalan)
Veliki povratak Šjamalana nakon što su ga svi već praktično otpisali. Split nije realističan triler o disocijativnom poremećaju, već Šjamalan koristi ovaj poremećaj onako kao što je to činio Brajan de Palma, te odlazi i korak dalje, od trilera ka SF-trileru i na kraju završava u jednom specifičnom žanru uspevši da nas posle toliko vremena prijatno iznenadi završnim otkrovenjem (namerno ne kažem “obrtom”). Naravno da je Džejms Mekavoj zaslužio da bude nominovan za Oskara i naravno da se to nije desilo.
14. GOOD TIME (Benny Safdie & Josh Safdie)
Braća Safdi su snimili svoj After Hours (već je poster očigledan omaž), s tim što su se u svom čitanju Skorsezeovog crnohumornog kult-klasika manje fokusirali na humor a nešto više na crnilo. Robert Patinson i koreditelj Beni Safdi su obojica odlični, i dok Safdi prijatno iznenađuje u ulozi ometenog u razvoju Nika, Patinson kao stariji brat Koni zapravo nosi film dok pokušava da izbavi svog brata a pritom svakim (preterano) samouverenim potezom kao da sve više izaziva sudbinu i još dublje tone. Budući kult-klasik.
13. BRAWL IN CELL BLOCK 99 (S. Craig Zahler)
Pisac Kreg Zaler je pre dve godine debitovao kao reditelj vesternom Bone Tomahawk, koji se našao na listi najboljih te godine. Dve godine kasnije Zaler se nameće kao reditelj s autentičnim autorskim rukopisom, čija je estetizacija nasilja negde bliska tome što je radio Lučio Fulči, s tim što Zaler sve to smešta ipak u realistični seting. Vins Von pokazuje da i te kako ume da glumi u ovoj ulozi ćutljivog snagatora koji golim rukama preuređuje ljudsku anatomiju, dok pokušava da sačuva svoju dušu, na putu kroz zatvorski pakao iz kog nema izlaza.
12. WAR FOR THE PLANET OF THE APES (Matt Reeves)
Bolji ratni film nego Dunkirk! Takođe i jedna od najboljih filmskih trilogija, film u kome ljudskih likova gotovo da i nema, a kompjuterski animirani majmuni uspevaju u potpunosti da iznesu film, s akcentom na Endija Serkisa čiji Cezar predstavlja ikoničku figuru filmskog heroja čija priča biva na najbolji mogući način zaokružena u ovom trećem, možda i najboljem filmu od tri (mada je i Dawn of the Planet of the Apes vrlo blizu, nijanse su u pitanju). Oskar za specijalne efekte nepravedno je izostao.
11. RAW (Julia Ducournau)
Divna priča o odrastanju, slično kao i Lady Bird, s tom “malom” razlikom što je ovo ipak francuski film, te je tako i znatno slobodniji, ekstremniji, i ne robuje bilo kakvim konvencijama… i ujedno je i horor o kanibalizmu. I mada film svesno žrtvuje logiku svakodnevnog zarad idejnog poentiranja, kanibalizam i (seksualno) sazrevanje prirodno se prožimaju, znatno bolje nego u donekle sličnom Trouble Every Day (opet Francuzi!).
10. GET OUT (Jordan Peele)
Get Out je jedan od onih filmova kakvi nikad ne bivaju nominovani za Oskara, međutim! Neobična žanrovska igrarija, negde između horora i crne- komedije u kojoj se pored konvencija žanra takođe izvrću i društvene uslovnosti i predrasude. Rasni i klasni odnosi se koriste da oneobiče standardni horor seting, a zauzvrat taj žanrovski okvir pomaže da se kroz priču koja ipak zalazi u fantastično progovori o nekim vrlo realnim temama. Pritom je film po potrebi istinski smešan odnosno strašan (scena hipnoze).
9. COLOSSAL (Nacho Vigalondo)
Slično kao i Get Out, tako i novi film od reditelja odličnog Timecrimes koristi jednu fantastičnu (i pomalo blesavu) premisu da se pozabavi nekim neočekivano ozbiljnim temama. Colossal je film o tome kako mlada žena koju glumi En Hatavej, i koja ima problema sa pićem, shvata kako ona nevoljno kontroliše ogromnog monstruma koji teroriše Seul. Kad u priču uđe i lik kojeg igra Džejson Sudejkis stvari se dodatno komplikuju, i postaje jasno da je ovo znatno ozbiljniji film o alkoholizmu i zlostavljanju koji pritom ne nudi lake odgovore niti mogućnost za lako iskupljenje.
8. BABY DRIVER (Edgar Wright)
Ubedljivo najzabavniji film koji sam pogledao u bioskopu prošle godine. Film koji je savršeno režiran, montiran, odglumljen (Džon Ham kao posebno prijatno iznenađenje) i uz savršeno tempiranu muziku, što je već nešto što se očekuje od Edgara Rajta (setite se samo Dont’t Stop Me Now scene u Shaun of the Dead). Osim što je najbolji akcioni film 2017, Baby Driver je među najboljim kombinacijama krimića, komedije, akcije, romanse i mjuzikla uopšte. Malo li je?
7. The Looming Storm (Yue Dong)
Ovaj kineski film o poteri za serijskim ubicom u odvratnom industrijskom gradiću negde u Kini isprva me je podsetio na Seven, možda i zbog kiše koja neprestano pada, ali kako film odmiče postaje jasno kako je ipak više reč o atmosferičnoj drami koja pliva u osećaju sveopšteg beznađa. Nešto nalik na duhovnog naslednika prve sezone serije True Detective, i s obrtom koji predstavlja dobro tempirani završni udarac i bolesnu šalu sudbine.
6. LOGAN (James Mangold)
Logan je moderni vestern Džejmsa Mangolda, koji govori o starosti i smrti (baš kao i svi najbolji vesterni), a usput je i superherojski film u kome se opraštamo od Vulverina. I koji je najzad R rated, i ne plaši se toga da stavi tačku na neke stvari, da se poigrava očekivanjima publike, da izmami i suze kad treba, da nam pruži jednu od najboljih dečjih uloga u 2017. kao i ulogu Patrika Stjuarta za koju je morao biti nominovan za Oskara, a povrh svega toga i butalnu akciju sa sve omažem prvom delu Universal Soldier! Ukratko, Logan je ona vrsta filma kakav se retko snima.
5. BRIMSTONE (Martin Koolhoven)
Brimstone je punokrvni vestern, i to vestern koji kao da je režirao Lars fon Trir (međutim, umesto ovog ludog Danca režirao ga je jednako beskompromisni Holanđanin). Ovo je i jedini film na ovoj listi koji ima manje od 50% (!) na Rotten Tomatoes, dakle, neshvaćen je od kritike. Dakota Fening briljira u ulozi žene koja se svojim trudom, domišljatošću i žrtvom mora izboriti za goli život u svetu čiju izopačenost na najbolji način personifikuje demonski sveštenik koga igra Gaj Pirs.
4. BLADE RUNNER 2049 (Denis Villeneuve)
Ne samo što je nastavak filma Blade Runner bolji nego što smo se mogli nadati, nego je Vilnev uspeo da snimi film koji se sasvim prirodno nadovezuje na original Ridlija Skota a da pritom ne liči na puku kopiju. Vilnevov film je vizuelno impresivan, a opet se u filmu oseća da je prošlo 30 godina, i to ne od 1982. već od 2019, kad se dešava radnja originala. I dok je prvi Blade Runner ipak neprikosnoven, a uloga Rutgera Hauera nešto što nema svog parnjaka u novom filmu, Blader Runner 2049 nastavlja da se bavi pitanjem ljudskosti, (samo)svesti i veštačke inteligencije (videti Her od pre par godina), svodi Rajana Goslinga na pravu meru (androida) i vraća Harisona Forda koji ovde zapravo glumi.
3. PHANTOM THREAD (Paul Thomas Anderson)
Najbolji film Pola Tomasa Andersona još od There Will Be Blood, i dok za taj film mislim da je jedno od najboljih skidanja Kjubrikovog stila, Phantom Thread deluje kao nešto najbliže filmu kakav bi Kjubrik da je živ i sâm režirao, i to je nešto što sam shvatio nakon pogledanog filma. Danijel Dej Luis igra genijalnog kreatora, a zapravo nepodnošljivog kretena čiju najnoviju zanimaciju u vidu mlade žene igra Viki Krips (koja mu glumački uspešno parira). Ono što sledi je fascinantna igra moći, preispitivanje odnosa podređenosti i zavisnosti, priča o kontroli i manipulaciji i svemu ostalom što čini jednu vezu i/ili brak. I povrh svega muzički skor Džonija Grinvuda koji je potpuno remek-delo.
2. THE KILLING OF A SACRED DEER (Yorgos Lanthimos)
Posebno je uživanje gledati neki film ne znajući šta tačno vreba nakon svake scene, a naročito što ovde Lantimos tokom prve polovine stvara atmosferu koja je mešavina njegove već viđene začudnosti, kao i dodatnog osećanja neprijatnosti u situacijama koje deluju svakodnevno i banalno, ali su taman toliko oneobičene da se stvori utisak kako se nešto gadno sprema. Lantimosova režija je na tragu ugođaja iz The Shining (naročito u upotrebi muzike i stedikema), dok je, što se scenarija tiče, grčka tragedija prisutna na znatno suštinskijem planu od puke reference. Lantimos je očito dobro proučio kulturno nasleđe i u svom neobičnom rediteljskom stilu nam je ponudio savremenu interpretaciju priče o malom čoveku koji je suočen s gnevom više sile, pitanjem izbora i hibrisom.
1. THREE BILLBOARDS OUTSIDE EBBING, MISSOURI (Martin McDonagh)
Posle maestralnog In Bruges Martin Mekdona je otišao u pomalo meta vode sa Seven Psychopats, a sad se sa Three Billboards… donekle vratio na poznati teren. S tim što je sada kao autsajder rešio da bez pardona snimi svoj američki film u kome će se dotaći rasizma, seksizma, kao i svih predrasuda i zatucanosti kakve se mogu nađi u gradiću kakav je npr. Ebing u Misuriju. I uradio je to na način koji je posprdan, duhovit, emotivan i inteligentan, i često sve to odjednom, provocirajući možda i više nego što je hteo. Three Billboards… uprkos tome nije ciničan film, već je to film o izgubljenim slomljenim ljudima, koji su u dobroj meri sami za to krivi, ali koji i pored toga ne odustaju od to malo ljudskosti što im je preostalo. Film o nadi, makar i jalovoj.
Podeli s drugima
  • 3
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    3
    Shares