Godine su samo broj

Prema poznatoj poslovici, život počinje u četrdesetoj i, za neke fudbalere, igranje i u tim godinama pokazuje istinsku posvećenost profesiji – tako počinje članak posvećen veteranima sa zelenih tepiha koji je nedavno osvanuo na sajtu FIFA

fifa.com

Održavanje nivoa kondicije nakon tog starosnog doba priličan je izuzetak od opšteprihvaćene norme po kojoj bi igrači trebalo da završavaju svoje karijere u tridesetim godinama života.

Rajan Gigs je u svojoj četrdesetoj godini prošle sezone okačio kopačke o klin nakon zapažene karijere u Mančester Junajtedu, Mark Švarcer se u 42. godini života ove sezone obreo u engleskom premijerligašu Lester Sitiju, dok četrdesetosmogodišnji Kazujoši Mijura i dalje obara rekorde u efikasnosti u Japanu. FIFA.com je ekskluzivno obavila razgovore sa nekoliko igrača koji su probili ovu starosnu barijeru u cilju otkrivanja onoga što je neophodno za prolongiranje igračke karijere, promena u stavu starijih profesionalaca i odgovornosti koja dolazi s činjenicom da ste vršnjak članova stručnog štaba.

„Neki ljudi poseduju tela koja mogu da izdrže treninge na dugoročno visokom nivou“, kaže za FIFA.com Piter Šilton, rekorder po broju nastupa u engleskoj reprezentaciji.  „Očigledno da neki ljudi to ne mogu, ali ako imaš dovoljno sreće da se rodiš sa tom vrstom sposobnosti, onda je sjajno što si u prilici da radiš ono što voliš što je duže moguće.“

Šilton je u tome svakako uspevao, igrajući na Mundijalu 1990. u četrdesetoj godini života i povlačenja u 47. godini nakon odigranih 1005 ligaških mečeva u Engleskoj. Za to prvenstvo sveta u Italiji, Šilton veli da je njegov režim treninga bio prilagođen kako godinama starosti, kako činjenici da je u timu bio golman.

„Bobi Robson (tadašnji selektor) je doveo Majka Kelija (tadašnjeg trenera golmana), i on je povremeno vodio treninge u kojima sam prilično uživao“, priseća se Šilton. „Ipak, mnogo puta bi me samo pitao: ‘Šta želiš da radiš?’ i ja bih mu rekao. Bio sam iskusan. Za Mundijal sam se stopostotno spremao, bio sam na igračkom vrhuncu i spreman za sve što me čekalo.“

„Moje telo je pomalo nalik onom moje mame. Ona je fizički besprekorna. Slomila je bila kuk i pustili su je iz bolnice nakon dva dana! Ima 93 godine. Mislim da je to u genima. Potrebno ti je da to imaš.“

Sva je prilika da i Kevin Filips ima dobre gene, pošto je svoju poslednju premijerligašku utakmicu za Kristal Palas odigrao kada je imao 40 godina i dva meseca, a pet meseci kasnije poslednji put se upisao u listu strelaca igrajući za Blekpul. Njegovo svedočanstvo nalik je Šiltonovom, u vezi sa drukčijim pristupom u poznom delu karijere.

„Očigledno je da što si stariji, neke stvari ti padaju sve teže“, kaže Filips za FIFA.com. „Moraš da radiš duplo napornije od ostalih da bi održavao korak s njima. Nisam nikada praktikovao jogu, ali sam čuo da Rajan (Gigs) jeste. Veliki sam poklonik istezanja, a to je slično jogi. Svakodnevno istezanje, u svakoj mogućoj prilici, dok gledam TV ili bilo šta drugo.“

Lični režim fitnesa pomogao je jednom igraču da ostvari istorijski nastup na najvećoj od svih pozornica. Farid Mondragon je sa 43 godine i tri dana starosti na prošlogodišnjem Mundijalu u Brazilu postavio rekord kao najstariji igrač koji je ikad ulazio u igru na utakmicama svetskog prvenstva.

„Bila mi je čast“, izjavio je Mondragon, nakon meča protiv Japana u kome je kao rezerva stao među stative. „Oborivši ovaj rekord, postao sam osoba koja otelovljuje kolumbijski fudbal i kolumbijsku fudbalsku istoriju. Bilo je neverovatno.“

Za Breda Fridela, povlačenje iz reprezentativnog fudbala u njegovim tridesetim je bilo ključno u održavanju svežine. Fridel, koji je u dresu SAD briljirao na Mundijalu 2002, 2011. godine je u četrdesetoj potpisao ugovor sa Totenhemom, i te sezone branio je na svim premijerligaškim mečevima. To mu je pomoglo da postavi rekord od  310 uzastopnih nastupa u najvišem rangu takmičenja, tokom osam godina igranja.

„(Povlačenje iz reprezentacije) je mnogo pomoglo“, kaže Fridel u ekskluzivnom ćaskanju sa FIFA.com. „Pomoglo je u prolongiranju moje klupske karijere. To ne znači da ljudi treba da prestanu da bi imali dugačku klupsku karijeru. Radi se i o mentalitetu. Da li želiš da nastaviš sa putovanjima, da stalno ideš napred-nazad?“

Kada igrači prevale četrdesetu, čini se da mentalna strana igre dobija pakleno težak zaokret. Nemilost štampe, sa sve stručnjacima koji se pitaju da li ste delotvorni kao što ste bili pre deceniju, uzima svoj danak. Šilton se priseća primljenog gola protiv Urugvaja u pripremnoj utakmici uoči Mundijala 1990.

„Uvek sam bio ponosan na sebe zato što u reprezentaciji nisam pravio greške“, seća se Šilton. „Šut nije bio lagan za branjenje, za mene to nije bila ‘greška'“. Sutradan sam uzeo novine i jedan od naslova je bio „Ne vodite ga“ na svetsko prvenstvo, „suviše je star“. Svaki put kada pogrešiš, daješ ljudima šlagvort da kažu: „Šta on radi na terenu? Suviše je star.“ Iako si verovatno i dalje u stanju da obaviš dobar posao, počneš da se pitaš da li na taj način sam sebe omalovažavaš.“

Malo toga se medijski promenilo za četrdesetogodišnjake u prethodne dve decenije nakon Šiltonovih doživljaja.

„Kad primiš gol i čuješ komentare tipa ‘noge su mu pomalo čudno radile, mora da je zato što ima preko 40, to mi momentalno zapara uši“, kaže Fridel. „Gledaš golmane u dvadesetim kako prave gore greške i niko se na njih ni ne osvrće. U 99 od 100 slučajeva, to što je gol primljen nema nikakve veze s tvojim godinama.“

Fridelova analiza dolazi iz perspektive budućeg trenera, pošto je nekadašnji američki reprezentativac na pola puta do dobijanja UEFA Pro Licence, jedne od najprestižnijih u profesionalnom fudbalu. Zapravo, on je godinu dana stariji od svog trenutnog menadžera Maurisija Poketina, dok je od prethodnog trenera Andrea Viljaša-Boaša bio stariji šest godina. Kakvi su ti odnosi, kada si najstariji u svlačionici?

„Kada je Andre došao, želeo sam da mu pokažem da mu neću biti nikakva pretnja, i pomagao sam mu u svakom trenutku“, kaže Fridel. „Dok je Andre bio trener, i ja sam se takođe s vremena na vreme bavio trenerskim poslom u Totenhemovoj akademiji. Ako su komunikacione linije otvorene, nema nikakvih problema. Isto je i sada sa Maurisijom. On je vanredno organizovan, sjajan menadžer, i lako mi je da nađem zajednički jezik sa njim i pomoćnim osobljem jer smo vršnjaci. Treniram najbolje što mogu i on zna da može da se osloni na mene, jer pokušavam da mu pomognem.“

Šilton je tokom boravka u Plimut Argajlu postao i igrač-menadžer, a njegove misli o radu sa menadžerima nalikuju Fridelovim.

„Ljudi su me uvek pitali zašto nisam igrao za veći klub“, veli Šilton. „U par navrata zamalo sam prešao u Mančester Junajted i u Arsenal, ali u većini slučajeva sam branio za klubove čije sam menadžere poštovao. Uvek sam težio najboljem, i trebalo mi je da radim sa menadžerima koje ću poštovati.“

Čini se da je igračima koji pređu preko četrdesete upravo potrebno recipročno poštovanje menadžera, komentatora i navijača. Sam Šilton to savršeno sumira.

„Za mene, godine nisu prepreka ni za šta u životu“, zaključuje Šilton. „Ako imaš pravi mentalni stav i fizički si u stanju da obaviš to što si naumio. Ljudi dođu do tačke u kojoj počnu da misle da bi trebalo da ostare. Brojni ljudi su vrlo mladi u srcu.“

(Preveo sa engleskog Marko Nikolić)