BiLo JeDnOM u VrČInU

Ili u prevodu, kako je nastala čuvena Čolina rečenica – „Ne bi’ ja tu ništa dir’o“

Danijela Nenadić

U Folkoteci u Vrčinu, koju je držao neki lokalni lopov, devedesetih godina bile su strašne svirke. One šizenje-ludenje, montirane utegnute devojke, minići-kolačići i momci sa šarenim havajskim košuljama preko kojih su izletali lanci (k’o katanci) sa figurom Isusa u skoro pa prirodnoj veličini. Baje koje su džempere u pantalone turali, da bi sopstvene strukiće naglašavali crnim kaišem sa nitnama veličine rajsnedle. Svirke i žurke na kojim, ako nisi na stolu, a ono moraš da obrneš makar dve-tri ture „Džonija šetača“ u krug po šanku veličine modne piste. Žurke na kojima se pomeša Rama Lama Ding Dong od Vampira i Čaše lomim od Rize Hamidovića. Bila su to čudna vremena gde se i poslednja banka daje na dobar provod. Vremena u kojima turbo folk postaje životna filozofija, pa krene da ti se širi venama i pruži ti neki dobar zaborav, pa čovek tada postane „obnevideo“ i uđe u stanje „udri brigu na veselje“ i „dvesta na sat u krivinu“. Čudna smo ti mi sorta, ova balkanska, šašava.

Subota veče, jedva čekano. Znate ono kada u srcu napravite spisak želja, a jedno od njih bude, uživo videti Čolu. Ko je Čola, pitate se? A ja vas pitam: Ko to pa još sa ovih južnoslovenskih prostora ne zna? Čola je faca, raja, legenda. Čola je pevač svetskog glasa, faca koga i moja majka, baba, teča i strina vole. Čola je uglađen i fin i pravi tatin sin. Čola je jedan jedini, nacionale. Pevač koji je pevao za Esmu, Kristinu, Krasivu, Šeri, Rušku i devojku selen velen, al’ nikad za mene.

Svirka kreće. U zadimljenoj sali, na improvizovanoj mini bini izleće legenda. Maše glavom u desno, tera šiške sa čela, nabacuje ritam i kukovima pravi osmicu u zraku. Žene od tog prizora pošandrcaju, pa krene sveopšte stanje padanja u nesvest i čupanja kose. Kreće sa prvom u nizu Pjevam danju, pjevam noću. Gomila devojaka u histeriji vrišti. Crnka pored mene viče: „Bože, kako je lep“. Brineta sa moje leve strane, dok Zdravko hvata vazduh između strofa, kliče: „Čolo, oženi me.“

Moram naglasiti da sam i ja duboko u sebi imala ideju o udaji za legendu, ali sam po prirodi uvek bila stidljiva i bilo me je sram da tako nešto izustim.

U tom metežu gde su tela zbijena igrala u istom ritmu, na pesmu Ej, draga, draga da je sreće, skoči idol mladih, najveća hodajuća zvezda moje raspadnute zemlje i krene ka meni. Okrećem glavu lepo, pa desno, gledam, bokte, ide ka meni. Fiksira me osmehom. U desnoj ruci drži mikrofon, levu mi pruža. A ja gledam u nebesa, da nisam možda već opandrknula, pa sanjam ovu scenu kande. Ma jok. Drži me snažno i nežno. Gleda u oči, direktno gleda i peva:
…

Miriše evo opet zima, snjegovi
i kod nas već se peku mladi kesteni
Ej draga, draga da je sreće
bila bi sa mnom ali ti se neće

…

-Ma, gde neće, lepoto, mislim se ja, gde neće?

Al’ spopadnu tu mene moje “frke” i bube u glavi i spetljam se ja o sopstveni manjak samopouzdanja i počnem da se kreveljim kao neka klinka iz predškolskog. Pa  vazduh počne da mi ponestaje, a znoj da klizi niz kičmu. Ispod levog pazuha isti taj tok napravi i neku lokvu. I tada ide prekid filma. I koliko je jedan jedinstveni stajao pored mene i koliko me je snažno za ruku držao i naginjao se ka meni da mi na uvo otpeva poslednju strofu i poljubi nežno za kraj. A i da kaže, onako u njegovom stilu:

-Ne bi’ ja tu ništa dir’o (menjao).

-Ma ne bi’ ni ja na tebi, ne bi, očiju mi, reče mu ja u istom fazonskom sarajevskom žargonu, da ne remetim onaj miris bosanske pite i “pet u pola sa lukom” koji mi se pojavio tog trena pred očima.

Ako me pitate za nastavak koncerta, ne sećam se. Imam, mislim i danas blaži oblik amnezije. Sećam se samo da mi je na izlasku iz folkoteke, prišao Čolim menadžer i dao papirić. Usput mi reče: „Šalje ti legenda broj telefona, javi se mala.“

P.S.

Odgovori na zadatu temu, tipa frajer, dečko, šema, kombinacija kreću se brzo i direktno, iz stomaka. Nema tu „uključiti mozak“. Ali, avaj, ova pevačka zvezda u uskom srebrnom trikou koja sa kosom koja poskakuje peva Glavo luda prevazilazi moje usputne frajere sa faksa, kraja, morske i planinske tipove. Ruši mi ustaljeni ritam i iskače iz granica mogućeg. Počinjem da čitam Rat i mir, možda naiđe odgovor neki. Al’ jok, nema ga. Koja si ti dileja Danijela, gledam se u ogledalo i samo što se ne zapljunem. Druge devojke jure, hvataju u letu, otimaju… Druge devojke idu ispred nas prvih. I ajd’ sad pošteno, šta bi ti sa Čolom i radila?

Gledala ga. Gledala ga, sigurno danima. Gledala ga dok se potpuno ne otopiš i istopiš tako ga gledajući.

Danas, danas mislim drugačije. Kažem često sebi dok u pozadini klizi neka prepoznatljiva pesma sa toplim muškim glasom… Eeeee, kokoško jedna.