ili 20 gradi kad se radi

Maša Vujošević

Koliko puta vam se dogodilo da prećutite nešto na poslu? Imate problem od koje tačke da počnete da objašnjavate da se Zemlja nije zaokruglila zato što se vrti stolećima? Ugrizli ste se za jezik na nesuvislo pitanje koleginice?

Tim mukama došao je kraj!

Rakija! Sada i na radnom mestu! Posle samo dve ili tri čašice (za one stabilnije), oteraćete u dovraga (?!?) sve koji to zaslužuju (posle pete čaše, terate ih još dalje). Šljiva, dunja, kajsija, čak i loza mogu vas nakratko navesti da izgovorite istinu! Ako odmah drmnete jednu, na poklon dobijate mirnu savest, čisto srce i mnooooogo neprijatelja. Za prvih pet koji skupe muda, kratak kurs odjebavanja za početnike – neka se na vama ne uče!

Odomaćeni u biznisu, ovdašnji pregalnici mahom zaposleni u državnim službama preneli su mantru onog-čije-se-ime-ne-pominje iz bogatog etno-nasleđa. Unapređena varijanta ovog home hand made poslovnog brenda glasi onaj-čija-se-kakvoća-ne-pominje, dočim nesposoban (srp. im), pu, pu, pu, prekrsti se triput, postaje ukleta reč čiji su korisnici demoni uništenja. Provereno.

Rakija! Vaš jedini pravi poslovni partner! Nikad ne kasni, nikad nije kasno. Da je zdrave pameti, ovako bi izgledao, hmmm, jedan ozbiljan biznis-plan telešop, ili još jače – start-up projekat! Uvedi rakiju u kancelariju! Nema više prevrtanja očima, buljenja u mobilni ili tastaturu, ujedanja za jezik – dovoljno je samo nekoliko trenutaka da se vaši odnosi promene!

Suprotno mišljenju uspavane većine, koja ne savetuje ispijanje alkohola na radnom mestu, u mnogo slučajeva bi to bila jedina suvisla i progresu naginjuća preporuka. Ovo se pre svega odnosi na poslove koji se „dotiču“ kulture i umetnosti (jer je to uglavnom nežni dodir prekaljenih mastiljara), za koje je opšte poznato da obavljaju takozvani hipersenzibilni ljudi, ljudi sa dušom. A dušu treba nekako i nahraniti…

Dakle, šta god radili u tom duševnom svetu, taj posao ne zavisi samo od vas. Zavisi od još mnogo, što bi klinci rekli, debilčina. Pojava očigledne inkluzije na radnom mestu ne samo što vas sprečava da bez nerviranja, natezanja, objašnjavanja, ubeđivanja (hajde, molim te, zdravo je ko supa u proleće) i potpunog raspada nerava obavite nešto, već čini i jednu stvar koju bi svaki sistem poželeo – (pr)oduhovljava vas! U vaše prizemne i bedne koordinate svakodnevice ucrtava hrišćanski postulat praštanja. Nikada nikom niste opalili šamar na drugi obraz, pljunuli mu na tastaturu, gađali ga pred klijentima slinavom maramicom, ne zato što vam dobro vaspitanje i socijalna prilagođenost to ne dozvoljavaju, već zato što ste obuzeti – obuzeti dušom dotičnog bezumnika. To je tačka geneze vaše duhovne promene.

 

 

Zaposednutost dušom niščega duhom u početku nema vidljivije simptome, a kad se otkrije obično biva kasno za egzorcizam. Najsigurniji znak je jedna vrsta katarze – za vlasnika duše osećate sažaljenje i strah. Sažaljenje, jer je… ono… znaš kakav je, kapiraš, i strah da ne usere nešto. Što vas, iako ne biste to da priznate, dodatno stimuliše i nanovo vam daje vetar u leđa da ih podmetnete. Na zdravlje, na pos’o, na rakiju! Nije badava predak svako jutro pored kafe tukao i rakiju – to su bila teška vremena, al’ je bilo manje izgubljenih duša. “Ne znam gde sam ostavio vile, gazda…“ – mršupičkumaterinu, put pod noge i da te ne gledam kojekude!

Bezuslovna tolerancija, kao nusproizvod pogrešnog razumevanja slobode, jedna je od žešćih prepreka za, zaaa, zaaa… gde smo ono stali? “Ako me još jednom pitaš ono što sam ti poslao u prethodna tri mejla, ruter ću ti nabiti u dupe“ misao je svakog savremenog i zaposlenog čoveka, “… da ti duša izađe na nos!“ Avaj, nije duša slina, ali bi, kao prehladu, mogao da je lečiš rakijom.

E, sad, zašto baš raki’ica? Zbog težine situacije rasprostranjene na tačkama dodira kulture i umetnosti, tim mrestilištima neosposobljenih dušmana. Radnici, koji, kako se kaže, imaju dobru dušu, ispravni su ljudi, al’ ne znaju posao, često obitavaju na tim staništima, samim tim što je svaki pokušaj “merljivosti“ osujećen. Bandera u sudoperi ne označava diletantizam, već inovativnost, u kojoj je zapravo planirano da vas drmne struja ili odnese poplava.

“Imam dobru dušu koja je u stanju da zaposedne sve zaposlene“ jedan je od najčešće korišćenih aduta na razgovoru s poslodavcem. Dakle, rakija, zato što najbrže deluje, patriotski je napitak, uvek postoji izgovor da je neka posebna osoba pekla, i najvažnije – smrdi. Miris rakije uspešno rasteruje duše koje su se okomile da ušetaju u vas. Taman da glasom barskih nimfi zavape nešto o sopstvenoj jadnoći, samo kažete „Dtdaaaa…“ – i one beže. Ono što je jednako bitno jeste da raki’ica zamagljuje ogledalo duša, tako da samo jednim naglim dizanjem glave i širenjem kapaka one nestaju. Severni Englezi koriste u iste svrhe viski, Francuzi vino, ali se oni ne računaju jer imaju dužu pauzu za ručak i tamo se ljudi sećaju šta je bilo juče. Rakija – odmah i sad.

 

 

Pošto ste konačno postali žrtva tuđe duše – ona proždire vašu, ne samo dušu već i džigericu, pije krv na sitno, jednom rečju raskomadava vas, a vi zapravo nikad nećete moći ništa ni protiv sebe ni protiv te duše. Vaša duša ište dušu drugog, smješane najlakše se piju, ma puuusti to, neeemoj, žaoooo mi je, proći će, treba da radimo zajedno dok nam se duše ne rastave. Vaša novouspostavljena duhovnost uvek će naći neki razlog, npr. imao je teško detinjstvo, ima malu decu, ima ružnu jetrvu, debela mu keva, krivi su mu tabani, znaš ti ko je njega doveo, glup je, al’ će se naučiti, on bi tebi pomogao i slične baljezgarije na istu temu.

Razloga je bezbroj zašto takve ušljivce nikad ne oterate u tri pizde materine, i nijedan od razloga nije dovoljno dobar! Jer, koga još zabole ako je neko glup pa daje maksimum, to mu ne daje za pravo da (nenamerno) maksimalno iskorišćava vaše resurse. Koga peče da li se trudi i da će naučiti – niste učitelj, nego ste na poslu. Kome se jebe da li bi vam takav lik pomogao – ne bi, pošto ne bi umeo ni da prepozna da imate problem. I tako u krug. Sto puta ste se zakleli pred sebi sličnima da se neće na tome završiti, da će stvar dospeti do vrha, da vas zabole za nesposobne, ali – ništa! I pomirite se sa tim,  nećete ga nikad oterati u tri lepe.

Zašto? Zato što je ta dobra duša zaposela vašu dušu, oboleli ste od hiperaltruizma, više ne vidite da radite u frendli inkluziv okruženju, više ne vidite ništa, pošto sisa nema oči. Šta god vi mislili da radite, uglavnom u državnoj službi, vi zapravo šljakate u uzgajivačnici duša. Sudeći po tome kako ova država funkcioniše, dobrih duša je previše, napadaju vas sa svih strana – kad odete do prodavnice, do pošte, do bahatog rođaka, ne daj Bože svekrve, na nečije neznanje, neobzirnost i prostotu, na nečiji diletantizam i nemar samo ćete se promeškoljiti i malo zatresti kao svaka dobra sisa i nastaviti da blenete u telefon ili sitno dete ili kera. Pošto niste na radnom mestu, možda ćete da drmnete i jednu raki’icu… Znate, za dušu…

 

Podeli s drugima