Deca – Milena Marković (LOM); Svetlana Fucić

Poema Deca jeste poema, ali nije roman u stihovima. Nije, jer nema tu povezujuću nit koju roman kao forma mora da poseduje

Svetlana Fucić

Problem ovog mog naroda srpskog, podeljenog oko svega što za podelu nije, ne leži u tome što je gladan surovosti i banaliteta u svim oblicima, već činjenica koja jasno kazuje da se te surovosti ne ume zasititi. Nikada dosta sirovine, vulgarnosti, ubijanja lepote u čoveku – iz toga proizlazi odgovor zbog čega se prave podsetnici, kao spomenici, sebi i generacijama koje dolaze tako što se ispisuje, oslikava, kroz muziku opevava i kroz performanse gleda surova i sirova realnost naše svakodnevice. Ovaj moj narod, naprosto, ne ume utoliti tu čudnu glad i to svakodnevno dokazuje.

Ne mogu reći da sam potpuni poznavalac poetike Milene Marković; opet, nije mi ni sasvim nepoznata. Čitam mnogo različite poezije, te sam tako, kroz vreme proteklo, negde i ponešto njeno pročitala. I, do nedavno, imala sam utisak da je reč o avangardnom pesniku (ukoliko avangarda danas uopšte postoji) čiji se poetski izraz može smatrati lirskim. Verovatno sam imala sreće da nailazim na takve njene pesme koje su odgovorne za ovakav moj stav; danas, ma koliko se trudila, ne umem da nađem opravdanje za poemu koju nazivaju romanom u stihovima. Ostaviću mogućnost da grešim, usled brzog čitanja, no, po mom mišljenju poema Deca jeste poema, ali nije roman u stihovima. Nije, jer nema tu povezujuću nit koju roman kao forma mora da poseduje, nema kontinuitet u naraciji, dijaloge, opise – pozvaću se na svima poznat poetski roman, do danas neprevaziđen Puškinov Evgenije Onjegin, gde je gore pomenuto više nego uočljivo.

Što se same strukture poeme tiče, lišena je patetike a puna svekolike disfunkcije; pisana je bez interpunkcije, što svakako nije novina i obiluje žargonskim rečnikom, vulgarnošću i već pomenutom surovošću koja se ogleda u samom pripovedanju „nazovimo stvari pravim imenima”, dakle, bez ulepšavanja a sa, po mom mišljenju, nepotrebnim otvaranjem utrobe. S druge strane, imam utisak da je pisana lako, kao otkinuta s jezika, u dahu. Pročitah negde kategorizaciju da je to postmodernizam, što podrazumeva uvođenje noviteta – što ovde nije slučaj. Međutim, u ovoj poemi naći ćemo i metafore koje su pažnje vredne, ali koje, strpane na isto mesto i u isti koš, naprosto gube svoju lepotu, deluje kao da je ta jasna grubost anulirala liriku. Ili je taj utisak proizašao iz moje potrebe da poezija ostane ono što ona suštastveno jeste – izraz koji obogaćuje dušu.

Pročitala sam i nekoliko kritičkih osvrta književnih kritičara, i ne mogu reći da se slažem s veličanjem ovog dela. Obrazloženje žirija koji je ove godine dodelio Ninovu nagradu ne bih komentarisala drugačije nego kao nerazumljivo obraćanje običnom čitaocu koji je, ipak, više nego bitan i ne mora da poznaje terminologiju kojom se pomenuto obrazloženje nepotrebno razmahuje.

Književnik sam više od dve decenije, pesnik i prozaist s petnaest objavljenih knjiga. Književnik sam, bavim se lepom književnošću, i mogu reći da se upravo danas ponosim tom činjenicom više nego ikada. Naravno, potrebno je da postoje različita dela i različit čitalački ukus; meni kao pojedincu može da se sviđa ili ne sviđa to što ostaje kao deo kulturne baštine ovog naroda, ali to je sve. Meni lično se ova poema ne dopada, no, poštujem svačije pravo na drugačije mišljenje.

Nemam raspoloživi način za borbu protiv šunda, ali ni potrebu da bilo koga ubeđujem u literarnu vrednost nečega što smatram vrednim. Dok dišem, tvrdiću da nije umetnost sve što se umetnošću danas zove.