Underground Soul – Svetlana Fucić (Miroslav)


Junaci romana Underground Soul su narkomani, dva komada, i jedna alkoholičarka, prikazani bez klišea a savršeno ubedljivo


Roman toka svesti uvek je izazov za čitanje, nekima zato što im je potrebno nekoliko stranica za početak razumevanje pročitanog, nekima i manje, a nekima mnogo više. Bez obzira na vreme (ili broj stranica) koje je potrebno da mu se uđe u dušu, ovakav roman sasvim je razumljiv. Uz tok svesti često, mada ne i u nužno, ide i izostanak interpunkcije. Mislite da je problem s tim dodatkom (još) veći? Nikako! Svetlana Fucić je upravo izostavljanjem interpunkcije čitanje učinila lakšim i karakterizaciju likova verodostojnijom.

I u „normalnom” romanu haotične i nelogične misli, rastrojstvo, zbunjenost, šok… najupečatljivije se dočaravaju upravo tokom svesti, tek tada nas štivo udari u trbuh. Imamo osećaj da smo nekome „ušli u glavu” i potpuno se saživimo s njim. Dok se u „normalnom” romanu to dešava s vremena na vreme i tek u epizodama, ovaj roman je, poput dadaističke pesme, CEO napisan postupkom toka svesti i bez ijednog znaka interpunkcije. Upravo u tome i leži njegova draž jer – glavni junaci su narkomani, dva komada, i jedna alkoholičarka.

Bilo da imate narkomanska i(li) alkoholičarska iskustva, ili dobro poznajete ljude koji su podlegli zavisnosti, to ništa ne znači, u istom ste rangu s onima koji ništa ne znaju ni o alkoholizmu ni o narkomaniji. Jedino što im je zajedničko, i što uostalom važi za sve vrste zavisnosti, jeste ona poznata srpska izreka „i rođenu majku bi prodô” – jedino (pred)znanje koje vam je potrebno. A onda se pred vama otvara lik. Svaki je različit, nema klišea, zajednički imenitelj je samo „i rođenu majku bi prodô”.

U stanju u kome se nalaze junaci romana Underground Soul, očekivano je da svesno i nesvesno nisu jasno razdvojeni, da se povremeno sudaraju i vremenom pretapaju jedno u drugo s velikom prevagom nesvesnog. Iako imaju svoje živote u kojima se odigravaju mnoge stvari koje bi mogle da se prepričaju, mnogo je važnije i njima „svesnije” ono što se dešava ispod površine.

A da bi se razlučilo šta je iznad a šta ispod vidljivog, čitalac se aktivno uključuje ukoliko su unutrašnji monolozi dobro napisani. Za to je potrebna – veština. Ulaženjem u tuđi tok svesti trebalo bi da osetimo isto što i literarni junak, u ovom slučaju bol, tugu, očaj, rastrojenost, beznađe… A za to je potreban još jedan kvalitet, po mom mišljenju – presudni – rasprostrti dušu do najsitnijih čestica. Svetlana Fucić ima veštinu, i još važnije, dušu. To su glavni razlozi zašto su nam likovi bliski, ko god da su i šta god da su, susretali se mi u svom stvarnom životu s njima ili problemima sličnim njihovima ili ne.

Suočavanje sa stvarnošću, u stvari život u izvornom smislu, ovim likovima izmiče. Kao da pokušavaju da se uhvate za vazduh udaljavajući se od realnosti. I tako nebrojeno puta. Šta preostaje? Ili potpuno poništenje sebe, da se postane „nula“, ili fantazmagorična pomisao, kad se već „hvataju za vazduh”, da su neki poseban, nestvaran, neshvaćen, odabran svet.

Jasno je kao dan, i u tom smislu je Underground Soul i edukativni roman, šta vodi u propast.

Podeli s drugima
  • 57
  •  
  •  
  • 1
  •  
    58
    Shares