Kako šuma razmišlja / Ka antropologiji izvan čoveka – Eduardo Kohn (University of California Press)
Kako šuma razmišlja danas je već standardno delo Eduardoa Kohna, Kanađanina koji je uz Donnu Haraway i Bruna Latura autoritet u svetu socijalne teorije i istorije antropološke misli
Darko Doni
Antropologija se bavi, grubo i prosto rečeno, čovekom, društvima, razlikama i sličnostima. U njoj možemo da pronađemo odgovore na neka pitanja koja se tiču opstajanja i suživota u raznim prirodnim, ekonomskim, geografskim, nacionalnim sredinama, univerzalne postavke, pa i neke individualne karakteristike pojedinaca i zajednica. Šta se dešava kad dođemo na granice objašnjivoga, u ekstreme, komplikovane konstelacije? To je tema Kako šuma razmišlja, danas već standardnog dela Eduardoa Kohna, Kanađanina koji je recimo uz Donnu Haraway i Bruna Latura autoritet u svetu socijalne teorije i istorije antropološke misli, pa i uže i šire, u domenima kulture, biologije, političke i etnografske konotacije i konvencionalnih nauka.
Razlog zbog kog sam se lično zainteresovao za ovu knjigu prvenstveno je taj što živim u velikom gradu na jugu Nemačke, koji se ovih godina prilično utapa u oblandu visokotehnoloških tema kao što je npr. „smart city”. U obilju betona i parkova, mnogo je toga zanimljivog. Ne samo što sam okružen raznim kulturama i ogromnim količinama podataka i parametara, što na ulici, što na internetu, što preko neonskih reklama. Nego pomalo i gubim tlo pod nogama, pokušavajući da pored svog sopstvenog balkanskog i evropskog identiteta, shvatim i nametnuti, digitalni identitet, nasleđeni duhovni i religiozni identitet, povezane s obiljem ideja i informacija koje me okružuju. Koji put je ispravan? Da li s obadve noge stojim na jednom ili dva puta koji me vode u nepoznatom pravcu ili nepoznatim pravcima? Nedeljom, na putu do bogomolje, na putevima između bogomolja, gledam ulične grafite. „Nikad više rat”, „Šuma je život”, „Šuma je zdrava”. Jedan od grafita me uputio i na ovu knjigu. Slučajno? Kolege naučnici s posla, kažu mi: „Ne u šumu, nipošto, „Čovek gospodari prirodom.”
Kohn u svom delu pokušava da dopre do naroda Runa, ljudi koji vekovima žive u najkomplikovanijem i najopasnijem ekološkom sistemu na planeti, oblasti ekvadorskog gornjeg Amazona. Rune pokušavaju da ne naljute jaguara i pumu. „Budi oprezan na putu u Avilu.” U obilju biljnih i životinjskih vrsta žive, rade, rađaju se i umiru. Realnost indogenih vrsta po mnogo čemu razlikuje se od one na koju smo navikli u našim evropskim selima i gradovima. Opet, mi idemo ka njima, ne oni nama. Internet je danas mračniji i dublji od najmračnije i najdublje prašume.
Njihovo shvatanje prirode i uslovno rečeno znakova kojima su okruženi često ostavlja nauku nemoćnu pred jezičkim i semantičkim dilemama. Dok se španski turisti i stranci, ophrvani okruženjem, tresu pred pogledom na opasne zmije i paukove, Rune sve to gledaju smireno i opušteno. Oni su sama priroda. Oni su iznad prirode. I tu, pomalo nejasno objašnjeno, leži ta poruka o granicama ljudskog poimanja. Zapadnjaci pokušavaju sve da pojednostave i celinu podele u objašnjive potceline. Urođenici žive u celokupnosti, ujedinjeni sa svojim okruženjem, sve se podrazumeva. Posmatraju npr. mrave i njihovo kretanje kao vesnike nevremena i padavina. I pogađaju. Bez greške. Iskustvo prenose generacijama kao što je to slučaj i u ostatku čovečanstva, čiji su deo, hteli oni to ili ne. Njihova strašila za štetočine na zasadima ne liče na ona na koja smo navikli u ostacima sveta, ali onako krstolika nose u sebi, podsvesno, religiozni karakter.
Njihova deca uče se životu i životnim izazovima još od malih nogu. Svesni su da je ovozemaljski život prolaznog i konačnog karaktera i ne boje se. Vidovnjaci i šamani rade punom parom. Rune razgovaraju sa njihovim psima i s drugim životinjama, biljkama koji ih okružuju, predmetima. Razgovaraju bez straha i s demonima. Veruju u snove. Piju pivo za koje koriste plodove palmi. Sve je kao i u ostatku sveta, a i nije. Iako su ih kolonizatori preveli u hrišćanstvo, veruju naivno, možda i s razlogom, da su bezgrešni i da ih čeka bolji život na onom svetu.
Iznad svega je – lav. Simbol budućnosti. Da li je u pitanju životinja lav ili figura lava, autor ne ulazi u detalje. Kao kod Bergsona ili Davida Pinkera, čovek ne može da se oslobodi uticaja svoje okoline. Hteo ili ne, jedno ili više čula predaju nas uticajima živog i mrtvog sveta kojim smo okruženi.
Knjiga je jako teška za čitanje. Naučne alatke obrađuju nepoznato i tvrdo tlo. Biće nam potrebna nova sredstva da bolje razumemo naš svet. Da se prilagđavamo i da istrajemo u borbi za jedan bolji i pravedniji poredak ovozemaljskih stvari. Produžeci čula i bolja inteligencija za opstanak ljudske vrste.
Autor se spotakao o temu, ali zaslužuje svaku pažnju. Razmišljam o ovoj knjizi kad prolazim pored brojnih drevnih bogomolja ovog grada čije ime ne želim da kažem.
Ostavite odgovor