Bezgrešnici

Posle bitaka najviše je generala

Radica Milovanović

Sećam se da su nam kao deci vazda bile opomene:

-Pazi kako trčiš da ne padneš! Mislim kao sada trčiš, paziš i padneš.’ I eto, jesam li ti rekla da paziš, gde si gledala.’ Neki roditelji još i ćušnu, da ne kažem ubiju od batina dete, jer mu je rečeno da pazi, a ono nije poslušalo i palo. Namerno, garantovano! Vole bre deca da padaju, da im se cepaju kolena, lome ruke, da ih grde roditelji!

Decenijama slušam slične priče tipa:

-Da si mene slušala, ko zna gde bi ti bio kraj. Majke ti, nisam slušala i došao mi kraj a?

-Lepo sam ti rekla da se ne udaš za njega, sama si kriva što si se razvela.`Leba ti, baš je to htela, namerno da ne sluša pa da se razvede!

-Da si pazila sada ne bi bila trudna. ‘Ajde, da joj ti ne reče ne bi znala!?

-Eto dete ti je kreten, da si mene poslušala vaspitala bi ga bolje! Idi, trebalo je da `vata beleške kako se vaspitava dete, to je univerzalni recept, za sve je isto i baš je želela da joj dete bude krembil.

-Srpski sam ti govorio nemoj sa njim, ona hoće, e pa sad crkni. Da je na engleskom možda bi razumela, a?!

-Pa gde si gledala kada si pala? U nebo jebote! Gde bi?

I sad neko je napravio ili se desilo sranje, požališ se nekom svom bližnjem, prijatelju, bratu, roditelju i oni umesto da vidaju rane, pomognu nekako, govore da su nas upozoravali. Nismo poslušali i šta sad?!

Zar je bitan uzrok? Leči posledicu, sunce ti poljubim!

Pa niko nije namerno napravio sranje. Upao u isto i usr’o se do balčaka zato što nije poslušao nekoga, nekada. A taj neko i ne zna kakav će ishod biti, ali sav, skoro srećan dočeka da kaže da je znao da će tako biti. Sve vidovite Zorke bre!

Ne razumem, ali majke mi, ne razumem!!!

Jesi li došao kod mene sa problemom, daj da ga rešavamo. Jel` koleno krvavo, pao si, boli me uvo kako, daj da dezifinkujem ranu, previjem, dam nešto protiv bolova, a ne da držim slovo kako je trebalo, a što nisi, lepo sam ti rekla…
Nervira me, ali mnogo, kada se u sadašnjem trenutku, posebno kada se desi nesto loše, nađe neko pametan da priča o prošlosti i šta je rekao i kako nije poslušano. Kao da nečije sranje doživljava kao lični neuspeh.

Aman, aman, nismo mi svuda u svakome i svačijem životu. Pomozi ako hoćeš, ako nećeš, bar ćuti.

Ne razumem kada neko u ovom trenutka kaže-trebalo je- pa to je prošlo vreme. Nije tako urađeno. I šta s tom rečenicom?

`Aj svi vi sa „trebalo je“, dođite U sada!