Beograđani

Polemike o Beograđanima i kolenima se vode svuda i uvek. Onaj ko ima tri-četiri beogradska kolena – taj se računa u pravog Beograđanina. Tako kažu

Radica Milovanović

Šta sam onda ja, koja sam rođena, odrasla i živim u Beogradu. Kako da se nazovem? Ujebali me roditelji seoskim poreklom i nemam prava da se nazovem Beograđankom? Nemam pedigre kao psi, majku mu!

Svaki ćošak ovog grada, klupa u parku, kafana, pozorište, bioskop, kafići, znaju moje korake, prve i ove sadašnje. Svaki deo ovog grada zna sve moje osmehe, video ih je, video je i suze. Video me je u patikama, na štiklama, u belom u crnom, u iscepanom, novom.

Videla sam ga srcem svaki put kad ulazim u njega sa putovanja. Preskoči mi tri puta od sreće na prva gradska svetla. Tu je moj dom, tu je moje srce, tu je sve što imam, što sam dobila i izgubila. Nemam gde da odem. Sve što sam umela, dala sam svom gradu kao i on meni.

Beograde moj, jesam li te zajebala genetskim poreklom mojih roditelja? Jesam li uprljala tvoj obraz bilo gde, pred bilo kim? Reci mi da nisam tvoja?

I da poručim kolenskim Beograđanima.

Beograd nas sve voli, to je grad sa najvećim srcem, on čuva i moje detinjstvo, mladost, srednje godine, a verovatno će i kosti. Trunuću u beogradskoj zemlji. Ja, koja nemam pedigre.

Biti Beograđanin znači imati duh Beograda u sebi. Moj prvi udah je bio beogradski vazduh, a vi, ako smatrate da nisam Beograđanka, recite mi kako da se nazovem?

Recite mom srcu, recite mom gradu.