Razgovori s bogovima – grupa reditelja

Po formi je film vašar, a tema je religija. Ne znam nikoga ko bi išao na takav tematski vašar. Možda se varam, ali većina nas preferira ringišpil, šećernu vunu i da ti na kraju ne kažu da je poslednja stanica kafana pod nazivom Ateizam

Kristina Đuković

Miša Radivojević je jednom definisao montažnu sekvencu kao mogućnost da dve kile govana spakuješ u ambalažu od kilo. Narastajuća popularnost zbirnog filma (u jednom trenutku su počeli da pišu “grupa autora” što vidim kao način distanciranja štampara festivalskih programa) dostigla je već svoj zenit. Bar je tako delovalo. To se desilo kada su shvatili da se u svakom bogovetnom gradu na planeti zemlji dešava ljubav. O ljubavi svako želi da govori za šta su dokaz silni priručnici, sveščice citata, dečje igračke, magneti, podmetači za čaše, obeleživači u knjigama, razglednice… filmovi. Eto, delovalo je da su te teme koje okupljaju reditelje na zalasku, ali, film Razgovori s bogovima je otkrio religiju kao obeleživač za wc.

Izađe gospođa do mene iz krcate sale na pauzi između budizma i Jevreja, vrati se taman da sazna da je Japanac koji je pre tri minuta izgubio celu familiju u cunamiju našao nekog budističkg sveštenika koji mu je objasnio da mora da stisne zube i sazna da od početka tog jevrejskog segmenta neki nešto pevaju i recituju, a okolo se ljudi ubijaju.

Nije ovaj film loš, nego samo besmisleno potvrđuje zašto se ljudi raznih religija sve ovo vreme hvataju za guše – valjda svako traži svojih pet minuta da kaže šta ima. Dakle, po formi je vašar, a tema je religija. Ne znam nikoga ko bi išao na takav tematski vašar. Možda se varam, ali većina nas preferira ringišpil, šećernu vunu i da ti na kraju ne kažu da je poslednja stanica kafana pod nazivom Ateizam. Nije da se nama, gledaocima, ne mili kad znamo šta koji đavo idemo da gledamo (posebno ako je reč o festivalima i mačke u džaku). Dakle, zahvalni smo kad lepo piše devet filmova o raznim religijama, nego Pera Kojot je bio daleko uspešniji u varijacijama na zadatu temu. Zato, za Peru Kojota evo nekih lokacija:

• Aboridžini su najlepše slikani – nikom ništa nije bilo jasno, ali detalj zakopavanja posteljice u pesku spram prvobitnog spuštanja savremene sandale u taj isti, australijski, pesak je baš seksi.
• Indijci su ispali najveći pravoslavci! Mira Nair je osvetlala obraz Srbima! Kratka priča o porodici koja se konačno izdigla iznad slamova i kupila porodični dupleks u izgradnji, pa se posvađaju oko podele soba od kojih jedna treba da bude božija, duhovit je i vizualno nadrealan komentar na ulogu religije u svakodnevnom životu sa zaključkom da su najveći vernici deca! Ovo je trebalo da bude pravoslavni segment.
• O budistima se već govorilo (vidi iznad, možeš i na netu), a jevrejski segment je zapravo najužasniji – ti ljudi su zaista pod velikom tenzijom – daćemo im mi žene u crnom, za njihove u belom, samo neka ne diraju Hičkoka. Ipak, ne može svako da snimi film u jednom kadru. Čak ni kratki. Čak ni o religiji.
• Od muslimana i katolika dominacija se i očekivala. Carevi Aleks de la Iglesija i Bahman Gobadi kolju se za najbolja mesta u ovoj religiznoj štafeti. Kratki film o katoličanstvu bi, u ovom zbirnom filmu bio ono što su braća Koen napravila u omnibusu Pariz, volim te, a Gobadijev prilog islamu ono što je bila jedina valjana priča u omnibusu Istanbule, ne zaboravi me, reditelja Hanyja Abu-Assada; zapravo, oba reditelja su napravila kratke filmove koji ne samo da imaju početak, sredinu i kraj (prvi i odličan obrt), već od ilustrativnosti zadate teme beže tako što joj se direktno suprotstavljaju koristeći postojeće matrice žanrovskog filma i izvrgavajući festivalski meni o religijama jedinim iskrenim, duhovitim pokličem – Bože, pomozi!
• Ako se pitate gde se kotiramo mi, Emir Kusturica je zaboravio ono što verovatno, sudeći po ranijim filmovima dobro zna, a to je da Bog, ako baš moramo da ga opišemo za festivalske potrebe – ima smisla za humor. Ako se izuzme šarmantan kraj njegovog sizifovskog posla koji ilustruje motiv trpljenja u apostrofiranoj veri, taj film ima žanrovske veze sa Bogom samo u tolikoj meri što može da mu zahvali što je kratak.