Život visi!

---

Od tad imam frku od lifta, vozim se, ali češće idem peške. Shvatila sam da nisam umrla tada. Pa valjda neću skoro, bar ne u liftu

---

Radica Milovanović

– Aaaaa, gde si? Zvoni ti mobilni, ne javljaš se!

– U kupatilu, obavljam vrlo važan, hitan i neodložan posao! Kad već hoćeš detalje.

– A ja mislila da ti se nešto desilo.

Ovo važi za sve vrste poruka. Kad imaš mobilni, treba da si dostupan stalno. Nema odlaska u WC, tuširanja, spavanja. Ima odma’ da se javiš ili odgovaraš na poruke. U suprotnom kreće panika!

Na to nam se sveo život.

Kontrola Velikog brata.

Upotreba mozga je sve nepotrebnija. Ima na mobilnom sve što ne znamo, ili nam treba.

A kontrolee, ao, ao, aoo!

Jesi li pošao, došao, svrati da kupiš ovo ili ono, kreni, krenuo sam. Kasnim, kupi mi nešto slatko, šta si obukla, jesi li uradio domaći zadatak… Aaaa, aaaaaaa!

Zapizditis, bre!

Nismo svesni koliko smo upali u uloge kontrolora. I koliko nam mozak atrofira.

Nismo!

Užasno mi ide na živce kad neko priča u prodavnici. O, jebote, da jebote.

Zato imam običaj da do obližnjih radnji idem bez telefona. Nikome se ništa neće desiti za tih desetak minuta.

I trt!

Ponekad kuvam ručak u pekari. Kupim picu, ili nešto tako. Pekara mi je blizu. Trknem, i gotov ručak.

Pre nekoliko meseci krenem da kuvam u pekari. Kupim picu, usput i kiselu vodu, i trk kući na svež ručak. Utrčim u lift, on krene i stade. Mrak!

Jebote, ovo se meni ne dešava!

Nemoguće je da sam se zaglavila u liftu!

Sija neko svetlašce, zvonce nacrtano, alarm. Nestalo je struje. Stojim u grobu. Ispred mene pola zida, gore vrata. Ne vidim ništa. Nagon za spasavanjem radi. Stiskam to dugme, zvoni, lupam na vrata. A sva sam u strahu da me ne uhvati napad panike. Šta ću onda, jebote!

Dolazi jedan komšija, rekoh mu glasom koji nije moj, ono kao nonšalantno, kao da sam svaki dan zaglavljena u liftu, da pozove službu za spasavanje. Ne zna broj, osvetljava mi unutrašnjost lifta svojim telefonom, čitam mu broj. Zove ih, doći će čim budu mogli. Počinjem da se znojim po vratu. Umirujem sebe da je to normalno jer sam u jakni, a lift je mali, dva sa dva. Normalno je da će mi biti vrućina. Skidam jaknu, čučnem, ustanem. Nemam gde. Nemam ni cigare, da bar pušim. Komšiluk ide stepeništem, svi se zgražavaju što sam unutra. I kao teše. Stiže drugi komšija sa sinom, vodi ga iz obdaništa.

Perica je od tog trenutka s ponosom obaveštavao komšiluk:

– Radica se zaglavila u liftu.

Na sav glas.

Pita me njegov otac:

– Imaš li mobilni kod sebe?

– Nemam.

– E, jebi ga, da bar igraš igricu neku.

– Jebi ga. Nego, vidi ti s predsednikom kućnog saveta da me vadite odavde. Ima točkić desno, probajte. Ko zna kad će ovi da stignu.

Idu gore, dole, traže klešta, šrafciger, nešto… Perica obavešava da sam unutra…

A ja stojim, čučim i ne primam informaciju panike da hoće da me uzme pod svoje. Realni strah ne dozvoljava nerealnom da se pokaže u svojoj snazi.

Ne znam koliko sam bila unutra, između petnaest i dvadeset minuta. Večnost. Komšije su uspele da me otvore, a ja na juriš da izletim, sva mokra, napolje.

Psovka za psovkom dok sam se pela do stana. Sve sam ređala.

Posle me je uhvatila frka. Ona „šta bi bilo da je bilo”.

Al’ pretekla sam iz realne opasnosti bez mobilnog telefona.

Struja nam je stigla nakon dva sata. Službu za spasavanje su zvali da im kažu da su me izvukli.

Od tad imam frku od lifta, vozim se, ali češće idem peške.

Shvatila sam da nisam umrla tada. Pa valjda neću skoro, bar ne u liftu.

A na mobilnom telefonu nisam imala nijedan propušten poziv.