Veliki brat


Što je udaren, to se ne može prepričati. Nit’ znam o kome mi priča, ni zašto. Koga pljuje, zbog koga se krsti, ikone mi ljubi kad uđe u stan


Radica Milovanović

U mom stanu stalno nešto treba popravljati.

I na meni, moram priznati.

Evo parket, recimo. Izgreban kao da je neko šestarom po njemu pokušavao krugove da pravi, a ispale neke krivulje. Izgreban, kao da je jadan po trnju hodao. Hoblovanje košta bogaoca, i od toga ništa. Ostaće ovako upečatiran od guranja nameštaja, naših cipela i kolena. Trag postojanja. Volim da mislim tako „uzvišeno” nad jadnom jadom.

Kupatilo staro četr’es’ godina. Sve mu fali. Treba novo. Al’ kur. Odakle pare. Stalno nešto kaplje, pa kada za kupanje propiša kod komšije. Majstori, jedan, drugi, treći. Zapizd. Zbudžili smo nešto, pa dok traje. A šta ćemo posle, kad opet procuri, nemamo pojma. Tri ’iljade evra rekoše, minimum. Odakleee?! Ventili se zacementirali, još iz Titovog doba su. Stalno nešto curi, kao i vreme.

Sijalična grla, utičnice… Sve treba menjati ili popraviti.

Imam jednog ortaka. Zovem ga Veliki brat, stalno ima neke teorije zavere. Neko nas posmatra, snima. Lep čovek, al’ baš lep i zgodan, osmeh ne skida s lica. Strelac. Al’ što je udaren, to se ne može prepričati. Nit’ znam o kome mi priča, ni zašto. Koga pljuje, zbog koga se krsti, ikone mi ljubi kad uđe u stan. Kako nas truju s TV-a, ubacuju čipove mrdanjem obrva, da je u selu spas, da paprike nisu zdrave, da je onaj ološ, ovaj lopov, ovaj pravi Srbin četnik… Jedne cigare za ujutro, druge za podne. Da poludiš pored njega.

A u stvari, siroma’ je studirao, ostalo mu da diplomira na filosofilji, al oženi se, decu napravi i poče da radi. I to kao čuvar. Učio je noću kako se popravljaju veš-mašine, telefoni, vodovod, struja… Sve! I trči da popravi kod onoga ono, kod ovoga ovo, da bi imao novac za porodicu… Žena ga nervirala, deca isto, inflacija… Jedan, drugi, sedamdeset peti posao i – tras! Puče ko lajsna. Ode u Lazu na nekoliko meseci. Kaže da su ga vezivali, jebemti! Od tada pije lekiće, al’ je ostao čvoknut. Ne radi nigde.

E, njega sam zvala kad god nešto treba popraviti. Od veš-mašine, kazančeta, česme u kuhinji… Vergla on, bogtepitašta, al’ sve popravi. I to vrlo čisto i uredno. Simbolično naplati, a tamo gde ne može da popravi, on prikači nešto, zahefta ovim ili onim, zalepi i onda mi kaže:

– Raco, ovo ti je klasično srpsko budženje.

U jednoj rečenici naši životi.

U budženom mi životu, isto su potrebne poravke. Na telu, duši, srcu. Svaki dan nekom nešto fali.

Čistim, popravljam, lečim, guram da stane, gazim nogom dokle mogu. Da uguram sve u jedno. Da ništa ne iscuri, da ne moram da budžim. Jer budženje me je i dovelo do kvarova. Ispod-tepihne situacije – takođe.

Majstorisanje, kao usud, život i opstanak.

Popravljanje, čišćenje je potrebno i neophodno!

S Velikim bratom, ili bez njega.

 

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •