Priče ispod trešnje (SlovoPres) – Ana Vranić Gajić


Ni sa čim uporedive priče, autentične stotinu posto. Čak i one u kojima se bavi manje lepim aspektima života, odišu – životom. I radošću. Život je lep! Sve kipi od životne radosti, kakve god da su okolnosti


Na društvenim mrežama srećemo se s gomilom postova. Neki su od tek dve-tri reči, najčešće: Bali je divan! (pa persona pije koktel u kupaćem kostimu); Ustala sam (ovde je tek probuđena ili u najboljem ili u najgorem izdanju, u zavisnosti od toga kakav utisak želi da proizvede); ima i pametnica poput onih koji nam daju životne savete (lajfkoučevi u pokušaju ili pak oni s velikim ambicijama); neki razotkrivaju velike istorijske misterije; drugi nam otvaraju oči da ne budemo „slepi kod očiju”… U koju god grupu da smestite ono što pročitate, autori su bez ikakve sumnje mnogo pametni, mnogo lepi (prelepotice), pošteni (ali naivni i dobri)… Tu i tamo neko objavi neku pričicu bez ikakvih pretenzija. Poslednji postaju spisatelji ili književnici. Spisatelji objavljuju recikliranu književnost, književnici – autentičnu.

Priče ispod trešnje (SlovoPres) – Ana Vranić GajićU toj gomili pojavila se jedna Ana. Autentična stotinu posto.

Nije mogla da uđe ni u jednu kategoriju, nikome i ničemu nije bila slična. Nije bila prelepotica, nikoga nije nadmudrila, nije pokazivala koliko je fina, poštena, civilizovana… Bila je ono što jeste: dete sa sela koje živi u glavnom gradu.

Bukvalno su je pratioci na društvenim mrežama naterali da objavi knjigu. U nju nisu stale mnoge priče, bilo bi previše za jednu knjigu. Od onog što je ostalo mogla bi se sastaviti još jedna knjiga, ništa manje kvalitetna. Kipi na sve strane, ne samo u pisanju.

Njene priče su kratke, ne bave se filosofijom, ne nameću mišljenje, ne kritikuju, nikome ne spočitavaju ama baš ništa. Bave se svakodnevnim stvarima, od onih kako je lepo kad grane sunce ili dospeju prve jagode, preko sećanja na detinjstvo u rodnim Mirosaljcima, piše o ljudima koje poznaje s nežnošću i zahvalnošću, opisuje svakodnevni život iz studentskih dana, o poslovima koje je radila, kao i o onim konkursima za posao gde nije „prošla”, o borbi da se preživi i uvek – živi. Svaka priča, čak i one u kojima se bavi manje lepim aspektima života, odiše – životom.

I radošću. Život je lep! Kipi od životne radosti, kakve god da su okolnosti.

Priče ispod trešnje (SlovoPres) – Ana Vranić Gajić

Jezik u Pričama ispod trešnje naročito je zanimljiv. Pored arhaizama (koji su u njenom rodnom kraju – aktuelizmi), tuđica, (i)jekavskog govora (takođe aktuelnog u kraju gde je odrasla)… ima i mnogo aorista. Ali baš mnogo. Aorist (pređašnje svršeno vreme) upućuje na tek minule događaje, ali ima i dozu patine. Pribegavaju mu najčešće oni koji žele da im se radnja u priči odvija brzo, a ujedno upućuje i na „starinu”. Kod Ane skoro da i nema radnje, ali je „starina” toliko prirodna, utkana je u priče kroz jezik kao da je pod nakovnjem kovana.

U prvi mah mogu zasmetati inverzije (na primer: noći te; umesto: te noći), ali se to vrlo lako prevazilazi jer – pripadajuće je „starini”.

Autentičnosti posebno doprinose lokalizmi poput: upremase, zerli, perilo, vodica, upresno… „Prevod” se nametne sam po sebi, a ponekad je i objašnjeno šta koja reč znači.

Neophodno je napomenuti: Anine priče čitajte polako, kao kad pijete vino. Gutljaj po gutljaj, da osetite svu slast. Ovo je knjiga za hedoniste pisane reči, za one s prefinjenim književnim nepcem.

Priče ispod trešnje (SlovoPres) – Ana Vranić Gajić

 

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •