Uspon i pad – i uspon – facijalnih dlaka

 Postojalo je doba kad je bilo moderno nositi i zulufe i brkove

Olga Kazen

Antropolozi Džejn Ričardson i Alfred Kreber su tokom četrdesetih godina prošlog veka proučavali slike iz kataloga, magazina i crteža od 17. veka naovamo, pokušavajući da uoče trendove u krojevima i stilovima ženskih haljina. Po završetku istraživanja, objavili su fascinantne grafikone evolucije društvenih običaja, sa periodima sve smelijih izreza oko vrata koje su smenjivale zakopčane decenije umerenosti, i obrnuto. Jedan posebno zabavan grafikon prikazuje generalnu dužinu amiških haljina kroz istoriju – sačuvanih za žestoko, munjevito skraćivanje tokom libidinoznih dvadesetih.

Ekonomista sa Univerziteta Vašington Dvajt E. Robinson primenio je 1976. godine istu tehniku na modne stilove suprotnog pola – još preciznije, na muške „facijalne dlake“.

Za potrebe studije objavljene u Američkom sociološkom žurnalu, on je proučavao period između 1842. i 1972, godine kontinuiranog izlaženja nedeljnika Ilustrovane londonske vesti. Pošto je u pitanju bio u svetu najpoštovaniji njuz-magazin sa fotografijama, Robinson je odlučio da mu to bude jedini izvor.

Uz spoznaju da su „gospodu iz Vesti“ u najvećoj meri činili istaknuti društveni pojedinci, Robinson se pozabavio notiranjem učestalosti pet različitih tipova pojavnosti facijalnih dlaka: samo zulufi, zulufi s brkovima, brada („bilo koja količina dlaka centrirana oko brade“, u slučaju da ste u konfuziji), samo brkovi i obrijani. Iz istraživanja su isključene slike članova kraljevske porodice, modela i neevropljana, te je za svaku godinu prikupljeno oko stotinu slika.

Evo „rutavih“ rezultata:

(Izvor: Američki sociološki žurnal)

Brade i zulufi (bakenbardi) su počeli da gube na svom sjaju u drugoj polovini 19, dok su brkovi doživeli svoj zenit početkom prošlog veka da bi im potom popularnost sve uočljivije bila sve manja. Broj hrabrih duša koje su nosile i zulufe i brkove bio je najveći 1877. godine, iako studijom nije zabeleženo kasnije uskrsnuće ovog stila u vidu savremenog Bušvika (zulufi koji su preko vilične kosti spojeni s brkovima, prim. prev).

Malo ko je bio „komplet“ obrijan pred kraj 19. veka, ali do sedamdesetih godina prošlog veka gotovo svi su bili:

Povrh toga, veliki „bradati talas“ 1844-1955, iz ko zna kog razloga, prati vrhunac popularnosti ekstra širokih suknji u Ričardson-Kreber studiji:

Robinsonova teorija zbog čega se čini da moda – i krojačka i dlakava – dolazi u talasima je sledeća: mladi ljudi teže odbacivanju ukusa svojih roditelja, ali stari trendovi ponovo dobijaju na svežini nakon protoka određenog vremena. Dugačke haljine mogu pasti u nemilost čitave jedne generacije, ali u očima njihovih unuka predstavljaće „san snova“.

Haljine iz devedesetih godina 19, odnosno pedesetih godina prošlog veka

(foto: Bess Georgette)

I najveći broj muškaraca je bio antibradat između 1940. i 1976. godine, ali cunjanje oko najbliže zanatske prodavnice sira će vas uveriti da to više nije slučaj.

(Preveo s engleskog: Marko Nikolić)