THE WOLF OF WALL STREET

 

Skorseze kao da ne pokazuje znake posustajanja. Ili ipak da, pomalo?

Marko Nikolić

Za čoveka koji je već dobrano kročio u osmu deceniju, Martin Skorseze ne samo da se dobro drži, već je i letimičnim pogledom na njegov u svakom pogledu magnum opus (da ne pominjem sad Ulice zla, Taksistu, U sitne sate, Dobre momke, Bande Njujorka) jasno da je reč o primernom radoholiku. Samo u prethodne tri i kusur godine – Skorseze je stigao da bude producent na sva zvona oglašene i popularne (ali ne i toliko kvalitetne) serije Imperija poroka, te režira ne samo superiorni dokumentarac o Džordžu Harisonu: Živeti u materijalnom svetu, već i Huga, bajkovitu posvetu filmu samom. Neki toliko ne urade ni za tri života.

 

Pošto se 2012. zasluženo odmarao, za potrebe najnovijeg filma Ameroitalijan se udružio sa svojim pouzdanim saradnikom i zemljakom Leonardom di Kapriom kako bi udahnuo filmski život ne toliko romansiranom žitiju volstritskog gazda Jezde – Džordana Belforta. Na trosatnu vožnju putevima pohlepe, skrckano je 100 miliona dolara. Već sada se zaradilo i više od duplo više, a tu je i pet nominacija za Oskara, koji su Skorsezea veći deo života zaobilazili. Pripreme za pokoravanje tržišta su bile i više nego temeljne – film je, po prvi put u istoriji u celini digitalno distribuiran, premijerno pušten u američku bioskopsku rotaciju na tamošnji Božić.

 

Ako je verovati Vikipediji, Vuk sa Volstrita je igrani film u kome je u istoriji najviše pomenuta reč “fuck” – čak 569 puta (ispred je samo vrlo dobri dokumentarac iz 2005. indikativnog imena – Fuck, posvećenog javnoj upotrebi te reči). Scenaristički, može se konstatovati da je reč o svojevrsnoj sintezi Volstrita i Paranoje u Las Vegasu, pošto je, prema rečima autora, predložak u vidu Belfortove autobiografije pisan pod velikim uticajem Hantera S. Tompsona. Glumački, Di Kaprio očekivano briljira, a u stopu ga prati i sve profilisaniji Džona Hil (precenjeni Superbad, korektni Moneyball), zanosna prinova u svetu filma Margo Robi, te Žan Dužardan (odlični Umetnik) i sveprisutni Metju Mekonahi.

 

Belfortov raskalašni brokerski svet u Skorsezeovoj viziji je mokri san svakog hedoniste: u njemu sve pršti od (plaćenog) seksa, narkotika i statusnih simbola, a sveprisutni materijalizam posut je dobrodošlim crnim humorom. Iako epskog trajanja, ritam radnje je zaslepljujući, gotovo spotovski. Primetna je težnja da se finansijskom kriminalu na najvišoj nozi filmskim sredstvima nakalemi oreol šarma, u pomešanom koktelu gangsterskog šika (Skorsezeova specijalnost) i duha rokenrola (Skorsezeova strast), što samo za sebe govori romane o bolnom nedostatku autentičnih heroja epohe u kojoj se sa naslovnice nekada subverzivnog časopisa Rolling Stone ceri ni manje ni više nego aktuelni papa Franjo.

Vukov bunt je konzumeristički do krajnjih granica. On se suprotstavlja sistemu tako što ekstremno, u amoku pohlepe, slavi njegove osnovne postavke, te u tom (izvornom) smislu to zapravo i nije bunt, već pre jagnje u koži vuka. Ipak, osnovni kvalitet ovog filma je njegova gotovo neprestana zabavnost, te ako je vaš pristup sedmoj umetnosti najpre određen ovim vidom motivacije, nećete ni sekundu zažaliti ako mu posvetite tri sata svog života.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •