Umetnička pijaca
Nije svakome data šansa da se obrazuje, ali talenat se ne može naučiti. Ne volim lažni elitizam, obrazovane koji nipodaštavaju neobrazovane
Radica Milovanović
Davno sam gledala neku emisiju, gost je bio Stevo Žigon. Voditelj mu je rekao:
– Vi kao umetnik i intelektualac…
Stevo ga je prekinuo:
– Nemojte, molim vas. Niti sam umetnik, niti sam intelektuac. Ja sam samo čovek koji se trudi da svoj posao radi najbolje. Ko je taj ko sme sebe da nazove umetnikom?
Dalje se ne sećam razgovora, ali ovo sam upamtila i pamtim zauvek.
Krigera je znala moja nepismena baba, predsednik države i cela naša država, a i šire.
Stevo je za mene bio sve što je rekao da nije. Umetnik i intelektualac, ali je znao da gleda ljude u oči a ne s visine. Znao je da nije iznad nikoga.
Čuvala me je moja nepismena baba. Majka, kako sam je zvala. Žena, kojoj sam ja čitala u TV reviji o pogibiji Silvane Armenulić. Ona koja se prstom potpisivala za podizanje lične karte. Ona, koja je tim prstima heklala najlepše zavese, stolnjake da imam za miraz. Pevušila je sevdalinke koje sam zavolela odmalena. Neuka, neobrazovana, koja je tkala ljubav i jednostavnost u meni. Najveće životne mudrosti učila sam od nje. Nepismene.
Slikari naivci slikaju čudesne slike. Natruščici fenomenalno glume. Ljudi u Knez Mihailovoj pevaju i sviraju kao u Metropoliten operi.
Nije svakome data šansa da se obrazuje, ali talenat se ne može naučiti. Zvanje može svako steći.
Ljudi brkaju intelekt i obrazovanje. Svrstavaju se u umetnike olako. Kako ovi sa šarene nam estrade, tako i ovi školovani. Prvi su dostupni svima, svuda, a ovi drugi traže svoje krugove, svoju publiku i svoje jednakosti.
Ne volim lažni elitizam, ne volim kad neko ne zna gde mu je mesto. Ne volim kad čitam obrazovane, koji nipodaštavaju neobrazovane.
Svi smo ljudi, aman!
Za svakoga ima mesta na zemaljskoj kugli.
Više volim da pričam s babom na pijačnoj tezgi, nego da slušam nekog ko se pravi pametan. Volim mesta gde pulsira život.
Bila sam spremačica četiri godine. Nikad više prljavštine, bačenih uložaka, promašenih WC šolja nisam videla nego tada. Od tih obrazovanih. Tih, koji su me gledali s visine. Koji su svoje pijanstvo deklarisali kao boemštinu, a majstorovo kao seljačizam. A svi su bili u kafanama. Svi su slušali Šabana Šaulića, Šemsu, Nedžada Salkovića ili pokojnu Silvanu. Niko Šopena, džez ili rok. Uz to se ne pije i ne veseli. Ali, ujutro će majstor biti bolji, uradiće svoj posao dobro, da bi ovaj elitista mogao svoj.
Čemu raslojavanje?
Gledajmo se svi u oči. Isti smo.
Više volim da pričam s babom na pijačnoj tezgi, nego da slušam nekog ko se pravi pametan. Takve bakute su zivotnim iskustvom postale pametnije od bilo koje druge osobe sa kojom pokusavate prisilno da vodite intelektualan razgovor.