Trajna senka dopinga

Brojni svetski atletski rekordi, posebno u ženskoj konkurenciji, odolevaju zubu vremena. Sva je prilika da još dugo neće biti oboreni. Jedno je sigurno – u savremenom režimu doping kontrole, teško da bi uopšte bili i postavljani

Marko Nikolić

Osobe rođene pre 26. jula 1983. već su zagazile u četvrtu deceniju života, a isti je slučaj i sa rekordom čehoslovačke atletičarke Jarmile Kratohvilove koja je tog dana istrčala 800 metara za 1:53.28 i time za 15 stotinki oborila važeći rekord sovjetske trkačice Nadežde Olizarenko postavljen gotovo tri godine ranije (falio je samo dan da datum bude isti) na domaćem terenu za vreme moskovske Olimpijade. Do današnjeg dana, njih dve su jedine žene koje su ovu razdaljinu pretrčale za manje od minut i 54 sekunde.

Iako ništa zvanično nije dokazano, osnovane sumnje u korišćenje steroida Kratohvilove nisu uminule ni nakon svih ovih godina. Prvo, rekord je postavila u 32. godini života, za koju i sportski laici znaju da više nije doba napona fizičkih mogućnosti ljudskog tela, a drugo, njenu „švarcenegersku“ muskulaturu – nabreklu mišićima, preširokih ramena i „daskastog“ poprsja, najbolje je opisala njena nekadašnja zemljakinja, teniserka Martina Navratilova, primetivši da „u češkom jeziku ne postoji izraz za muškaraču.“

Jarmila Kratohvilova, u trenucima opuštanja

Ime kontroverzne Čehoslovakinje je osim u rubrici vlasnice najdugovečnijeg svetskog rekorda zapisano i u analima „Kraljice sportova“ po ostvarenom rezultatu na 400 metara. Samo ona i i dalje važeća rekorderka, Istočna Nemica Marita Koh (slika na naslovnici) istrčale su ovu deonicu za manje od 48 sekundi. Kohova je sa 47.60 sekundi na mitingu Svetskog kupa u Kanberi 6. oktobra 1985. za 39 stotinki srušila dve godine star rekord Kratohvilove. Jedina atletičarka posle nje koja je uspela da istrči istu razdaljinu sa zaostatkom manjim od sekund jeste trostruka olimpijska pobednica, Francuskinja Mari Žoze Perek koja je u Atlanti 1996. ostvarila vreme 48.25. Nju je trenirao suprug (i trener) Kohove – Volfgang Mejer.

Kohova se povukla iz sveta atletike 1987. zbog povrede ahilove tetive, ali se njeno ime u ne baš prijatnom svetlu i dalje povlači po medijima. Naime, u toku procesa nemačkog ujedinjenja 1991, u arhivi tajne policije Štazi pronađen je Državni plan 14.25 kojim je praktično podržavljeno dopingovanje sportista, takmičara iz DDR. I dok većina današnjih kritičara savremenog sporta (uključujući i našeg Ducija Simonovića) naginje (radikalno) levičarskim idejama, upravo je jedna komunistička država na tragu militantnog naci-fašističkog poimanja sporta kao propagande (za šta na pamet padaju mundijali u Italiji ’34. i Argentini ’78, odnosno berlinska Olimpijada ’36), masovno koristila nedozvoljena sredstva zarad ostvarenja prestižnih uspeha. U srcu ove nečovečnosti nalazio se atletski klub Dinamo iz Berlina i farmaceutska kuća Jenafarm.

Za samo 32 godine učestvovanja na Olimpijadama, sportisti DR Nemačke osvojili su gotovo 600 odličja, a kako se do medalja dolazilo „na terenu“ posvedočio je jedan od „prebega“ u tadašnju Zapadnu Nemačku, ski skakač Hans Georg Ašenbah: „Na svakog olimpijskog šampiona, bilo je najmanje 350 invalida. Skijašima na duge staze ubrizgavane su injekcije u kolena od 14 godine. Gimnastičarke su morale da nose korsete zbog dotrajalosti kičme i ligamenata, a neki su usled iscrpljujućih treninga padali u stanje mentalne praznine, što je još mučnije od bola u kičmi.“ Najdrastičniji slučajevi su oni sprinterke Renate Nojfeld kojoj su po korišćenju anaboličkih steroida, uz neredovne menstruacije i grublji glas (kada je uopšte mogla da priča), rasli brkovi, i bacačice kugle Hajdi Kriger, zlatne sa Evropskog prvenstva u Atini 1986, koja je zbog androgenih svojstava pomenutih supstanci promenila pol. Danas se zove Andreas, i u braku je sa plivačicom Ute Krauze, još jednom žrtvom monstruoznog državnog inženjeringa.

Iako je Kohova odlučno odbacivala sve „prozivke“ na njen račun, iz dostupnih spisa jasno je da je znala da su njeni rezultati „hemijski“ poboljšavani, a u javnost je procurelo i njeno pismo direktoru Jenafarma u kome se žali da jedna njena suparnica dobija izdašnije doze turinabola zahvaljujući rođaku koji radi u fabrici. Istorija pamti samo jednu atletičarku iz DDR koja je zvanično pala na doping testu, mada su Istočni Nemci i sami vršili detaljne analize i privremeno ostavljali kod kuće „preterano nagruvane“ sportiste dok ne smisle način da ih očiste pred testiranje. Iako precizne brojke nisu dostupne, procenjuje se da je više od deset hiljada atletičara sa ili bez saznanja o upotrebi anabolika učestvovalo u državnom dopingu.

Da su sva sredstva bila dozvoljena u sportskom produžetku vođenja Hladnog rata, svedoči i slučaj predstavnice „Slobodnog sveta“ u ovoj priči, dvostruke svetske rekorderke Florens Grifit Džojner koja je u smiraj blokovske podele sveta 1988. ostvarila i dalje nedostižne rezultate u sprinterskim disciplinama. Prvo je na američkim olimpijskim kvalifikacijama 16. jula te godine istrčala 100 metara za nestvarnih 10.49. Iako je prvi anemometar, za samu trku, pokazivao da u trci nije bilo pomoći vetra, drugi aparat, na samo nekoliko metara, koji je merio brzinu vetra za troskokaše, je pokazivao 4.3 m/s, što je duplo više nego dozvoljeno, a kasnije je ta brojka povećavana i do sedam metara u sekundi. Ipak, popularna „Flo-Džo“ je u finalu istog takmičenja istrčala 100 metara za 10 sekundi i 61 stotinku uz dozvoljen vetar, što je i dalje drugo najbolje vreme svih vremena na ovoj distanci.

Godinu dana ranije, Grifit Džojnerova se udala za troskokaša i olimpijskog pobednika Ala Džojnera, brata proslavljene sedmobojke i skakačice u dalj (višestruke olimpijske pobednice) Džeki Džojner Kersi, koja je u braku sa Alom Kersijem, prvim trenerom Džojnerove. Florens je 1987. promenila dugogodišnjeg trenera i na to mesto postavila svog supruga. Previše je onih koji sumnjaju da joj je bračna harmonija pomogla da, osim značajnog poboljšanja rezultata, u 29. godini života na Olimpijadi u Seulu osvoji tri zlata i jedno srebro (dva odličja kao članica štafeta), obarajući dva puta uzastopce svetski rekord na 200 metara (koji je do tada držala naša stara poznanica Marita Koh). I dok je čitav svet u šoku osuđivao do tada najveći doping skandal u istoriji atletike, u vezi sa kanadskim sprinterom Benom Džonsonom i, kako se kasnije ispostavilo, „najprljavijom trkom svih vremena“, o iznenadnom poboljšanju rezultata Džojnerove i nagle transformacije njene telesne konstitucije malo ko se glasno oglašavao. Iz Svetske atletske federacije su tvrdili da je Amerikanka nakon rigoroznih provera ostala „čista“, i kao takva je postala zaštitno atletsko lice u domovini. U pauzama razmetanja „širokim“ načinom života i iskazivanja neskrivene sklonosti ka kičerici osamdesetih, Florens je stigla da na tržište plasira svoju liniju odeće, piše kolumne za prestižne listove i da se pojavljuje u sapunskim operama… pošto se iste godine povukla iz atletike.

Vratila se osam godina kasnije kao trkačica na 400 metara (pošto je „izgubila motivaciju da trči sprint“), sa željom da postane trostruka svetska rekorderka, ali je povreda sprečila u tom naumu. Ugušila se prilikom snažnog epileptičnog napada u 38. godini života 1998. godine, a želja istražitelja da se posthumno testira na steroide pala je u vodu zbog nedovoljne količine urina u bešici. Prema svedočenju izvora bliskih porodici, epilepsiju je dobila dve godine pošto je okačila patike o klin, a napadi su se sporadično pojavljivali i narednih godina.

Iako su desetine američkih atletičara napustile Panameričke igre u Venecueli 1983. nakon što je za 14 Amerikanaca ustanovljeno da su na takmičenje došli dopingovani, tek od Olimpijade u Seulu i skandala „Džonson“ značajno je pooštrena kontrola. Te 1988. oboreno je 17 svetskih rekorda, od kojih su sedam i dalje važeći. S vremena na vreme, čuju se glasovi da bi trebalo poništiti nedostižne rezultate dama iz prošlog veka, ali to opet ne bi bilo pošteno prema istinskim veličinama kao što su, između ostalih, Bugarke Jordanka Donkova (110 m sa preponama) i Stefka Kostadinova (skok u vis), sa čijim se imenima ne povezuju nikakve kontroverze iako su im važeći rekordi isto sredovečni. S druge strane, koliko je doping teško iskoreniti u atletici potvrđuje i slučaj Merion Džons kojoj je, nakon priznanja da je ubrizgavala sebi injekcije u stomak, oduzeto čak pet olimpijskih medalja iz Sidneja 2000.

Džonsovu je pratio poseban odijum američke javnosti jer je prvobitno na svedočenju u vezi sa BALCO skandalom (nazvanom po kalifornijskoj laboratoriji koja je brojnim atletičarima i igračima bejzbola „sređivala“ potrebnu „robu“ – hormon rasta) tvrdila da je bila „čista“, iako je njen nekadašnji muž i trener, bacač kugle Si Džej Hanter, još jedan dokazani ljubitelj steroida (baš kao i otac sina Džonsove, sprinter Tim Montgomeri), pod zakletvom svedočio da je u olimpijskom selu bio očevidac njene sklonosti ka „hemiji“. Zbog nje, kao i zbog umešanosti u „shemu“ pranja novca pomoću lažnih čekova, Džonsova je 2008. provela šest meseci u zatvoru. A da sve bude još apsurdnije, Olimpijada u Sidneju ostala je bez „zlatne“ sprinterke na 100 m, pošto je „srebrna“ Grkinja Ekaterini Tanu četiri godine kasnije kod kuće, u Atini, bežala od anti doping testa „kao đavo od krsta“ u dobro dokumentovanoj varijaciji predolimpijske žmurke, krijući se u društvu tada aktuelnog olimpijskog prvaka na 200 m, sunarodnika Konstantinosa Kenterisa.

„Lepši“ pol svakako ima markantnije primere spornih i kontroverznih rezultata, ali to ne znači da su atletičari cvećke. Ipak, rekordi se mnogo lakše obaraju u trkačkim disciplinama, a prkosno produžavaju sebi život u skakačkim i bacačkim disciplinama. U plejadi istinskih legendi poput Havijera Sotomajora (skok u vis), Jana Železnog (bacanje koplja), Džonatana Edvardsa (troskok), Majka Pauela (skok u dalj) i Jurija Sediha (bacanje kladiva), izdvaja se ime rekordera u bacanju kugle, Amerikanca Rendija Barnsa. Njegov hitac dugačak 23 metra i 12 centimetra ove godine će u maju navršiti četvrt veka od ostvarenja, no iste te 1990. godine Barns je suspendovan na 27 meseci zato što je bio pozitivan na metiltestosteron. Pošto je zbog kazne propustio Olimpijadu u Barseloni, četiri godine kasnije u Atlanti se okitio zlatom, koje je stavio u vitrinu pored srebra iz Seula, ali je dve godine kasnije „popio“ doživotnu zabranu zbog korišćenja androstenediona, za koji je tvrdio da nije znao da je zabranjen.

U zdravom telu zdrav duh?