Tragom duvanskog dima
Jedna nesvakidašnja istinita priča
Milan Pajević
Tomas Edvard Lorens rodio se 1888. godine u Velsu. Te godine je general grof Aleksej Pavlovič Ignjatijev postao kijevski gubernator i posle prvog zasedanja gradske Rade (parlamenta ) pozvao viđene ljude u svoj kabinet, otvorio kutiju od mahagonija okovanu srebrom i iz nje izvadio cigaru. Kažu da su samo gospoda Homenko, Tereščenko i grof Rjapin sa zahvalnošću uzeli ponuđeno. Onda je grof general gubernator A. P. Ignjatijev zakurio svoju i pričao okupljenoj gospodi o сигарокурению на лондонских диванах prepuštajući starijem bratu, grofu Nikolaju Pavloviću Ignjatiјevu, ministru vojnom imperatorske Rusije (i military atašeu u Londonu 1857−1859) da okupljenoj gospodi ispriča i po neku pikanteriju s britanskog imperatorskog dvora.
Džeremi Kasdali (Jeremy Casdagli) je krajem januara 2015. nakratko boravio u drevnom gradu Singidunumu, na ušću Save u Dunav, koji se prema dostupnim dokumentima iz Vatikana naziva Beograd, od, ni manje ni više, 16. aprila 878. godine. A već pomenute 1888. godine Beograd su potresale političke borbe koje su 22. decembra rezultirale donošenjem novog Ustava koji je izglasala Velika narodna skupština. Svestan da je donet možda i najdemokratskiji ustav vascele Evrope toga vremena, sluteći neku nadolazeću opasnost, bez osećanja zadovoljstva, kralj Milan Obrenović je u kabinet predsednika VNS K. S. Taušanovića pozvao ministre Đ. R. Pantelića, N. Hristića, Č. Mijatovića, K. S. Protića, M. Bogićevića, nekoliko potpisnika Ustava u liku A. Nešića i dr L. Pačua… Sekretar VNS Sava Ilić zamolio je njegovo veličanstvo za dozvolu da okupljenu gospodu i njega posluži cigarama iz velike ukusno izrađene lakirane drvene kutije na kojоj je pisalo Herman Upmann. S prvim dimom, koji je veličanstvo pustilo prateći njegovo vijugavo dizanje u visinu, u čudnoj tišini velikog kabineta s kaminom, nije bilo uobičajenog žagora, koji se čuo iza zatvorenih vrata gde su radikali otvoreno likovali proslavljajući još jednu pobedu i napuštajući skupštinsko zdanje u hladnu, mraznu, decembarsku noć. U kabinetu se čuo po neki suv i sipljiv kašalj, i zveket kristalnih čaša kojima su retki prisutni nazdravljali u tišini. Samo je dr Laza Paču primetio i napisao kasnije u svom pismu prijatelju S. Jovanoviću da je bio iznenađen odsustvom zvanične zdravice Nj.V. i dodao: „Ali cigare su bile prvoklasne!”
Ovaj uvod ne bi bio toliko značajan za celu priču da Džeremija Kasdalija nije sa sobom i nekolicinom drugih svetskih afisionadosa doveo moj prijatelj Marko Bilić, predsednik i osnivač poznatog cigarnog kluba Mareva iz Splita.
U okviru BELGRADE CIGAR WEEKEND prošle godine, uz neponovljivi šarm Zdravka Brkića, domaćina i organizatora, Džeremi Kasdali je prvog dana predstavio svoju novinu iz produkcije BESPOKE cigars − Gran MAREVA cigaru. Moje znanje engleskog, a možda i moje godine (moj uzrast, moja privilegija) nisu mogle da prate dosta brzo izlaganje interesantne istorije njegove porodice, jer su se tu pominjali i Mančester, i Bejrut, i Kairo s vilom Casdagli u kojoj su boravili mnogi viđeni ljudi s početka dvadesetog veka, članovi imperatorskih porodica, diplomate, trgovci, bankari, političari… i po neki predak Džejmsa Bonda.
Zapalili smo novu, klubnu cigaru Džeremija Kasdalija… Ne znam zašto, ali s prvim dimom ili privkusijem, što bi rekli ruski, beloruski ili ukrajinski ljubitelji, ZAMIRISAO JE MEDITERAN, i nisam morao da sklapam oči da bih zamislio kako Emanul Kasdali na svom putu iz Bejruta za Kairo pauzira na terasi hotela Belville u Aleksandriji i s najvećim uživanjem zateže i ispušta kolutove dima, zalivajući i natapajući svoje grlo gutljajima viskija koji mu je upravo dopremljen brodom na datu adresu od dobrog prijatelja, Velšanina Tomasa Edvarda Lorensa, poznatijeg u istoriji kao Lorens od Arabije.
Džeremijev predak Emanuel Kasdali i T. E. Lorens su prve cigare i prve žene probali još na Oksfordu, gde je Kasdali izučavao i sanjao o svetskoj trgovini, a njegov prijatelj o arheologiji proučavajući istoriju Starog sveta i srednjeg Istoka .
Tako se E. Kasdali uputio u Bejrut, a T. E. Lorens u Jordansku pustinju, ali nikad nisu prekidali kontakt, a arhive kraljevskih tajnih službi će možda jednog dana obelodaniti njihove uloge u Prvom svetskom ratu, gde ključno mesto u njihovim životima zauzima Vila Casdagli na Tahir skveru u Kairu. Slutim da bi BBC napravio bolju i gledaniju seriju od aktuelne kultne Downton Abby, samo kad bi glavnim producentima neko nagovestio kakve se tajne kriju ispod njenog krova i u njenim vrtovima. (Zadržavam pravo na ideju! Da se zna)
I, da skratim, šjor Marko Bilić, svetski putnik koji počinje da podseća na Sent Egziperija kome su oduzeli avion kako bi priča imala neki drugi kraj, zajedno sa mnom i još dvadesetak hedonista, a posebno ljubitelja cigara i dobrog pića, uživao je u novoj klubnoj cigari gledajući s beogradskog Dedinjskog brda kako se oblaci nad ušćem Save u Dunav razilaze i propuštaju stidljive zrake sunca koji su pratili zakasnele šlepere i redovne linije putničkih brodova Kijev-Odesa-Beograd-Beč…
Ne znam za druge, ali ja sam, prateći plavičasti dim Mareva cigare, zamišljao kako jedan od njih upravo uplovljava s linije Bejrut-Aleksandrija-delta Nila/Kairo nazad u Mediteran sve do Splita. I s poslednjim dimovima, kao da sam osetio miris Škvera, Lazareta, palače Karepić iz koje se kroz otvorene prozore širila neka slična aroma, diskretnu memlu Dioklecijanove palače s neznatnim tragovima njenog podzemnog sveta i, čini mi se, čak, čuo glasove s Rive: „Ća je pusta Londra kontra Splita grada?!”
Jel’ tako beše, šjor Marko, legendo?
Napomene:
- Zabranjeno za mlađe od 21 godine
- Pušenje (cigareta) dokazano škodi zadravlju, po rečima Zina Davidova (inače rođenog pre 100 godina u Ukrajini, koji je doživeo svojih 90 i nešto), o čemu mi je jednom prilikom u bašti Miloševog konaka govorio počivši Milorad Pavić, a što potvrđuje i Konstantin Loskutnjikov, poznatiji u cigarnim krugovima kao Baron Bosner, rečima: „Uživanje u cigari (u razumljivim razmerama, prim. aut) jača duh i telo!”
Ostavite odgovor