Istorija porodice Popović iz Niša – Božidarovi preci iz Surdulice i Ljubinkini iz Vlasotinca

 

Negoslava Stanojević

Požutele porodične fotografije sa po kojom flekom i ušima umesto ćoškova, u mnogim srpskim domovima čuvaju se u starim kutijama od cipela koje je neka prababa kupila za venčanje, ili, pak, u rustičnim albumima koje je takođe nagrizao zub vremena. Tek povremeno uzmu ih u ruke potomci tih seljana i gospode ozbiljnih lica, strogog držanja, odevenih najčešće u najbolje što su imali. I onda se, redovno, inventariše čitava porodična istorija, kombinovana od manje ili više bledih sećanja potomaka koji su imali sreću da upamte bar neke pretke, kao i priče o njima koje su saznavali od roditelja.

Ne tako retko desi se da po neko, tek napupeo na porodičnom stablu, zanemi od saznanja o svojim korenima, od lepote nekih davno ugašenih lica na koje liči i čiji su geni sadržani u njegovom biću. Tek toliko, da shvati kako pre sto godina i nije tako daleka istorija da muškarci ne bi bili nalik sadašnjim filmskim glumcima, da se toaleta neke prababe ne bi mogla odenuti za neku izuzetnu priliku koliko sutra i da bi za otmenošću tadašnjih stanova mogli požaliti mnogi današnji.

Listamo porodični album niške porodice Popović, Ljubinke i Božidara, surduličko-niško-vlasotinačkog porekla. Porodice, u kojoj se generacijama za prvorođene sinove ponavljaju isključivo dva muška imena: Božidar i Milutin. I u kojoj su harmonija, razumevanje i spokojstvo pred svakim životnim ispitom, u stilu „sve se može pregurati, samo neka je zdravlja i sloge“, takođe deo nasleđa.

Ako bi se tražila jedna reč kojom bismo opisali ono što se na ovim fotografijama vidi, to bi mogla da bude – gospodstvo.

Na naslovnoj fotografiji: Sokolski slet 1924. godine, povodom otvaranja spomen-kosturnice u Surdulici, na dočeku kralja Aleksandra koji je i otvorio.

 

Deda Božidar, prvi sleva, u odelu i s kapom od tvida – oduvek je voleo da tera modu, bio je pican, kaže njegov unuk, što je i mogao zahvaljujući poreklu iz dobrostojeće porodice. Čitav život je bio gospodin, u crnom odelu i obavezno s kravatom

 

Veridbena fotografija Danice i Božidara

 

 

Baka Danica, rođena Anđelković, završila je domaćičku školu i bila je strastveni fotograf. Udala se u 35. godini, do 42. je rodila tri sina i umrla u 87, samo tri meseca pre Božidara

 

 

Pozivnica za venčanje

 

 

Pravo s venčanja mladenci su otišli na svadbeni put u Beč. Doduše, mladoženja je tu priliku iskoristio i za nabavku robe, ali Beč je ipak Beč

 

 

Deda Božidar, penzionisani oficir kraljevske vojske, koji je posle penzionisanja držao knjigoveznicu, štampariju i knjižaru. Štampao je sveske za krasnopis i knjige. Držao je i stovarište građevinskog materijala i poljoprivrednih mašina. Doneo je u Surdulicu mašinu na konjski pogon, za košenje i vezivanje snopova žita

 

 

Udruženje surduličkih zanatlija. Drugi zdesna u prvom redu – deda Božidar

 

Prva zdesna je Danica, ispred nje je sin Slobodan, do nje suprug Božidar, pa njena rođena sestra Krunica sa suprugom. Krunica je bila prva žena učitelj Masuričkog sreza u selu Suvojnica. Masurica je, inače, tada bila središte sreza, kao prvo selo koje je imalo vodovodno-kanalizacionu infrastrukturu tridesetih godina prošlog veka. Tada je Surdulica bila samo naselje pored Masurice, odnosno varošica. Danas je Masurica selo, s jedva dve hiljade žitelja, a Surdulica gradić, u kome živi oko 6.000 ljudi. Jedini je srpski grad o kome nema podataka po popisu iz 2011. godine!

 

Baka Danica je, pored sestre Krunice, imala i trojicu braće. Njen najstariji brat bio je vojni ataše u ambasadi u Londonu, gde se oženio Lujzom i doveo je u Beograd. Njoj se Beograd nije dopao, izabrala je Surdulicu, i tu je živela dve godine dok je on službovao u prestonici, što ih je na kraju razdvojilo i ona se vratila u Englesku. Najmlađi brat Nemanja bio je vojni pilot i živeo je 93 godine, a srednji brat Aleksandar bio je viceguverner Narodne banke kraljevine Jugoslavije do 1932. godine, kada ga je zgazio tramvaj na Slaviji, takoreći ispred kuće – živeo je u Kursulinoj ulici.

 

Poslednja generacija Popovića živi u Nišu (sleva nadesno): Milutin, arhitekta, usrećio bi se neko da ga zaposli, ali za svaki slučaj uči nemački; Božidar i Ljubinka, oboje ekonomisti; i Milena, koja će uskoro postati bratovljeva koleginica

 

Ljubinka Popović poreklom je iz Vlasotinca, gradića koji se pominje jedino u vreme berbe grožđa (čuveni Vinski bal) i, da zlo ne čuje, u vreme nekih strašnih poplava koje ovde znaju da se dese. Milan Rakić je 1880. godine napisao: „Ja sam mislio da je Vlasotince selo, ili, ako ne to, a ono kakva mala jadna kasabica. Ali, kako sam se iznenadio kad sam ušao u varoš, koja je tako bela, čista, uljudna i uređena, kao da je 30 godina pod Srbijom bila. Ovde nema turskih zidova nego su kuće na ulici. Kuće su lepe i čiste; mnoge na dva boja, izgledaju kao kakve vile…“

Gospođa Popović potiče iz porodice Seizović, po ženskoj liniji i od Bosića i Rančića.

 

Deda Milivoje Seizović, opštinski ćata, 1923. godine

 

Ljubinkina baba Ljubica, s drugaricama iz domaćićke škole, oko 1923. godine

 

Venčanje babe Ljubice Rančić i dede Milivoja Seizovića, 1925. godina

 

 

Venčanje baba-tetke Danice Rančić i Nikole Ćukalovića, krojača, oko 1923. godine

 

Bosići: prababa Persida i pradeda Luka, baba Paraskeva i deda Nikola, otac Branislav, stričevi Nikola i Bogoljub (1935. godina)

 

Udavače vlasotinačke početkom pedesetih godina – druga zdesna Ljubinkina mama Mirjana

 

Seizovići 1952. godine (sleva nadesno) – sede: baba Ljubica, pradeda Todor, deda Miodrag; stoje: stričevi Dušan i Dobrivoje, otac Dragoljub, stric Zoran

 

Venčanje – majka Mirjana i otac Dragoljub, 1956. godina

 

Svadbena povorka – majka Mirjana i otac Dragoljub, 1956. godina

 

Kroz album s fotografijama jedne porodice s juga Srbije prošetali smo se prvom polovinom prošlog veka.

Podeli s drugima
17  1 
18
Shares