Publika ne naručuje, mi joj nešto nudimo

Scenarista nekoliko srpskih filmova i urednica Dramskog programa Radio Beograda Melina Pota Koljević razgovarala je za naš sajt sa Kristinom Đuković

Već niz godina si urednik nekoliko serija radio drama u Dramskom programu Radio Beograda. Između ostalih, za seriju “Paukova mreža” koja obuhvata misterije, horor i triler žanr. Kako biraš tekstove za ovu seriju i šta bi, u vezi sa tim, okarakterisala kao strah savremenog čoveka?

Trudim se da naglasim priče koje u sebi sadrže elemente fantastike, ona me mnogo više zanima nego triler. Osim Edgara Alana Poa, Mopasana, Hofmana, Kafke, Vsevoloda Ivanova, Turgenjeva, Žila Verna, Roberta Luisa Stivensona, Džozefa Konrada, Balzaka, ima mnogo naših pisaca, takozvanih klasika, koji su pisali odlične fantastične priče, poput Dragutina Ilića, Ilije Vukićevića, Milovana Glišića, Jovana Grčića Milenka, Danice Marković, Sime Matavulja…

Njihove priče su savršena matrica, podloga, na kojoj se zatim gradi jedna radio drama, najpre putem dramatizacije, a zatim zajedničkim radom reditelja, glumaca, ton-majstora, muzičkog saradnika. Volela bih, osim Filipa Davida čije priče često i rado stavljam na program i koje već nekako ulaze u taj krug klasike, da istaknem nekoliko mlađih autora koji zavređuju pažnju kada je reč o dramama ovog žanra, pre svih Vladimira Simića, a zatim i Srđana Vučinića, Vladu Ćosića, Milu Mašović, Emila Destanija, Jelenu Todorović.

Strah je prisutan u svim tim pričama fantastike, on je onaj neophodni sastojak, koji se pojavljuje u različitim oblicima. Mislim da je strah savremenog čoveka pre svega strah ne od onostranog, već od onog kako može da nas ugrozi drugo ljudsko biće. Takva priroda straha, na vrlo specifične načine, prisutna je čak i u klasičnim pričama. Ali kada je reč o savremenom svetu, strah postepeno sve više dobija oblik anksioznosti, straha od sveta i od komunikacije sa svetom. Izgleda da nas grozno iskustvo dvadesetog veka uči da se ta komunikacija sa svetom sve češće izobličava, izvitoperava i umesto razumevanja među ljudima donosi zlo. Mislim da je to danas jedan od najčešćih strahova. U tom smislu, on danas nije pokretač na neku akciju, već je kafkijanski, obojen parališućim svojim dejstvom, verovanjem u nemogućnost sporazumevanja i razumevanja izmedju ljudi. Drugi čovek je, kao u pradavna vremena, ponovo samo neprijatelj koji može da ugrozi našu egzistenciju.

Šta slušaoci Dramskog programa Radio Beograda mogu da očekuju u narednoj godini? Šta bi posebno izdvojila i preporučila od radio drama koje se pripremaju?

Izdvojila bih pre svega neke premijere u seriji Radioteka, dve priče Veljka Petrovića, „Takmaci“ i „Neprijateljevo Sveto pismo“. Obe su svojevrsni antiratni pogled na Prvi svetski rat iz ugla čoveka koji je taj rat prošao i koji je vrlo dobro osetio šta svaki rat znači za malog običnog čoveka koji je samo šraf u velikoj mašineriji. Zatim svakako ističem  premijeru drame o Branislavu Nušiću Vladimira Đurđevića u seriji Zvezdani časovi. Pričajući o jednom trenutku Nušićevog života on se savršeno poigrao sa njegovim jezikom i na izvestan način progovorio tim jezikom uvodeći u svoju dramu čak i motive i likove koji će se kasnije pojaviti u Nušićevim komadima. U seriji Paukova mreža posebnu pažnju pridajem premijeri „Princa vatre“ Filipa Davida u odličnoj dramatizaciji Gorane Domić. Kad je reč o Drami za decu, tu bih htela da istaknem pre svega dramatizacije dva mala romana za decu, „Cimet medu“ Vesne Aleksić i „Od čitanja se raste“ Jasminke Petrović. Obe autorke prilaze svojim malim junacima, ali i svojim čitaocima kao sebi ravnopravnim licima.

Kao pozorišni i radijski reditelj, koji bi tekst volela da postaviš na scenu nekog beogradskog ili srpskog pozorišta? Da li nam neki određeni tip tekstova nedostaje i kako bi okarakterisala savremenu domaću pozorišnu ponudu?

Mislim da našem pozorištu nedostaje kontakt sa stvarnošću, i kad to kažem ne mislim da je rešenje u nekim tzv.“stvarnosnim“, a zapravo samo komercijalnim komadima,isto kao što mi je strano i daleko pozorište koje se bavi duhovnim prostorima autora koji su zatvoreni u sebe i svoj duhovni vidokrug i koje zapravo komunikacija sa gledaocem ne zanima. Mislim da je naša stvarnost danas toliko provincijalna, toliko malograđanska i toliko licemerna da se ne da uporediti ni sa jednim prošlim razdobljem. Krleža je u tom smislu danas aktuelniji nego ikada pre, ne znam zašto ga nema više, nije on samo hrvatski pisac, on je pisac koji je genijalno, iz svog vremena dotakao probleme društva koje će se tek pojaviti, ali koje je on naslućivao ili viđao još u vreme kada je pisao, videći dublje i oštrije nego mnogi, i zbog toga je u pravom smislu ne samo pisac svih ovih naših prostora nego evropski pisac par excellence. Ali osim njegovih komada koji se bave malograđanštinom koja narasta kao kancer, postoji još jedan, ne tako suptilan, ne tako studiozan, ali vrlo oštar komad koji je nastao u Beogradu između dva svetska rata i koji sam u svoje vreme bila stavila na program kao radio dramu u okviru Radioteke, a koji se zove „Preko mrtvih“. Autor je Dušan Nikolajević, pisac pozorišnih komada koji je izmedju dva svetska rata bio jako popularan, da bi potpuno nestao posle Drugog svetskog rata. E taj komad bih volela da postavim, i taj komad svojom surovošću, koju delimično otkriva i sam njegov naslov, prilično tačno govori o svemu što se sada događa sa našim društvom.

Često se, u filmskim kritikama i osvrtima na savremenu domaću, ali i svetsku, filmsku scenu, navodi da postoji deficit dobrih scenarija. Kao scenarista koji je radio na nekoliko domaćih filmova, misliš li da je to istina i kako ocenjuješ položaj srpskog filmskog scenariste danas?

Letos, na Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji govorila sam nešto na tu temu i sada ću to na izvestan način ponoviti. Da, postoji deficit dobrih scenarija jer se mnogi filmovi snimaju na osnovu jedne, ili eventualno druge verzije scenarija, po sistemu, daj da što pre snimim film, ko će još da se bavi brušenjem scenarija. U tom smislu deficit postoji, jer su mnogi autori samozadovoljni onim što su napisali i ne pada im napamet da sebe štrihuju, ispravljaju, da ponovo pišu, da usavršavaju ono što treba da bude osnova za film. Srđan (Koljević, Melinin suprug, scenarista, režiser i profesor FDU, prim. ur) i ja smo za „Klopku“ radili osam verzija, za „Krugove“ devet. To je dugačak i mukotrpan, ali fenomenalan posao i ko je pravi pisac može samo da uživa u tom ispravljanju, doterivanju i brušenju samog sebe. Ali mnogi autori su uvereni da je ono što im u prvi mah izadje ispod ruke genijalno i da tome ne treba ništa ni dodati ni oduzeti. Zbog takvih stavova scenario, nažalost, još uvek nema status koji bi trebalo da ima, status koji ima pozorišni komad, koji ima književno delo. Ako hoćemo da se borimo za bolji položaj scenarista, za mesto koje treba da im pripada, mesto koje već imaju pisci pozorišnih komada, onda i naš odnos prema onom što pišemo, prema scenariju treba da bude sasvim promenjen u smislu o kom sam govorila.

Da li su, u toku tvoje dosadašnje scenarističke karijere, priče nalazile tebe ili ti njih? Da li planiraš pisanje svog, originalnog scenarija i koje te teme posebno zanimaju?

Naletala sam na priče koje su me obuzimale i tako su nastali i „Klopka“ i „Krugovi“. Što se tiče „Klopke“, najpre sam naišla na roman Nenada Teofilovića koji me oborio s nogu, pa sam zatim uradila radio dramu na osnovu tog romana, da bih zatim, u dogovoru sa Srđanom Koljevićem predložila tu priču kao temu za scenario i za film Srdanu Goluboviću. I tako smo Srđan i ja počeli pisanje tog scenarija. A što se tiče „Krugova“, negde februara ili marta 2007 godine Srđan i ja smo slučajno, listajući TV kanale, nabasali na dokumentarac RTS-a o Srđanu Aleksiću. Ostali smo bez teksta i zatim, sutradan počeli da razmišljamo kako je ta tragična, skoro antička priča – tema koja traži, zahteva film. Jer takvo delo, takvog čoveka treba zauvek otrgnuti od zaborava, potiskivanja, treba njegovim delom pokrenuti nešto u našim umrtvljenim, opustošenim  umovima.

Kasnije, na Festivalu Go-East u Vizbadenu, gde smo bili sa „Klopkom“, predložili smo Srdanu Goluboviću da napišemo scenario koji bi za osnovu imao samo našu emotivnu inspiraciju tom pričom, koji dakle ne bi bio rekonstrukcija tog događaja nego jedna naša projekcija toga šta se moglo desiti sa tim ljudima koji su bili svedoci tog događaja – kako je taj događaj mogao uticati na njih. I tako smo, pošto se Srdan zagrejao za priču koju smo mu ispričali, po povratku u Beograd, Srđan i ja počeli da pišemo taj scenario. Ostalo se zna.
I da, pišem uporedo neke priče, svoje, za neke scenarije za koje se nadam da će biti realizovani. Zanima me postojanje i borba običnih ljudi u svetu raznovrsnih paralelnih stvarnosti u kojima postoji mnogo raznovrsnih istina. Nijedna od tih istina se ne može zaobići ili zanemariti, iako izgleda da se mnoge isključuju. To možda zvuči previše apstraktno, ali u ovom trenutku i želim da tako zvuči.

Domaći filmovi se sve manje diče gledanošću u bioskopima, a sve više festivalskim CV-jem. Koliko su filmski festivali važni za filmskog autora i koji festival posebno ceniš u smislu filmske selekcije i značaja koji zaista ima u savremenoj kulturi?

Mislim da se uspostavlja nekakav iskonstruisani rivalitet izmedju filmova koji imaju veliku gledanost i onih koji obilaze mnogo festivala. Za film su važne obe stvari – i gledanost, jer film živi od gledalaca, a i festivali. Nažalost velika gledanost nekad jeste samo znak neviđenog podilaženja onom što mislimo da je trenutni ukus publike. I druga stvar, velika „prolaznost“ nekog filmova kroz razne festivale nekim autorima kao da je sasvim dovoljan dokaz da su napravili remek-delo, tako da ih, recimo, slaba gledanost uopšte ne zanima. Svojim stavom kao da žele da potvrde da su iznad mase, iznad plebsa koji ne hrli u bioskope. Takvo preziranje publike nekako mi izgleda kao zatvaranje u sopstveni geto, odbijanje da se komunicira. Antičke tragedije su duboke, vrlo misaone, vrlo složene, vrlo vredna književna dela, pa ipak je iza njih ostao podatak da su antička gledališta bila puna i da ih je poznavala većina antičkog „gledateljstva“. Ako neko sada kaže da je reč o različitim društvenim sistemima i istorijskim razdobljima, i da se to nikako ne da uspoređivati, onda bih nekom takvom rekla da ukus publike stvaraju ljudi koji prave dela za tu publiku. Publika ne naručuje, mi toj publici nešto nudimo i tako je obrazujemo. TV publika sedamdesetih godina oduševljavala se divnim, kvalitetnim serijama, poput, recimo, onih čuvenih -„Više od igre“, ili „Roko i njegova braća“. Ali tu publiku, njen ukus, stvorili su ljudi sa tadašnje televizije koji su joj ponudili takve serije. Nije se publika sama od sebe izobličila i promenila, nego su se promenili ljudi koji toj publici nude određene serije ili filmove.
Festivalski ukus je posebna priča. Kao u slučaju današnjih producenata koji naručuju to što naručuju od serija ili filmova, „ukus“ festivala je zapravo ukus direktora i selektora festivala potpuno zatvorenih u svoj duhovni geto. Nema „propuha“, zna se šta, aproksimativno, prolazi na odredjenim festivalima. Zato su dragoceni festivali poput ovog u Park Sitiju, čuvenog Sandensa, zbog ljudi koji se trude da budu maksimalno otvoreni prema novim strujanjima, prema svemu što predstavlja zaista osveženje, neki korak napred u svetu filma, ne zatvaranje u neku ezoteriju ili u krug politički interesantnih tema. To je festival koji je prepoznao i nagradio jedan od najboljih filmova koji sam gledala u nekoliko poslednjih godina i koji pripada tzv. nezavisnom američkom filmu, a reč je o delu „Zveri južnih divljina“ Bena Cajtlina, filmu koji je definitvno iskorak u pravcu jedne umetnosti koja znači nešto na festivalima, ali koja se ne zadovoljava da komunicira samo sa poznavaocima filma već teži da uspostavi tu labavu ili pokidanu vezu između umetnosti i običnog gledaoca koga ta umetnost treba da menja ili da mu nešto govori, ili samo da ga izazove na emotivno-misaoni odgovor.

Kao urednik serije “Zvezdani časovi” u Dramskom programu Radio Beograda, koja sadrži biografske radio drame, kako tumačiš stalno prisutan trend istorijskih i biografskih TV drama i serija? Kako se odvija odabir istorijskih ličnosti za TV i radijski program i kako se “životne” priče prilagođavaju trenutnim, istorijsko-političkim potrebama?

Taj trend je normalan za društvo koje se još uvek više bavi onim što se narodu kao celini događa ili se događalo. Hoću da kažem, mi se još nismo okrenuli prema pojedincu, prema individui, da bi nas zanimale sudbina, osećanja, misli tzv. malog, običnog čoveka, da bi nas zanimale psihološke, bergmanovske teme koje su zapravo suštinske ljudske teme. Kada se budemo okrenuli sami sebi, ali sebi kao pojedincu, kada budemo videli šta nas to muči kao individuu, shvatićemo da nemamo problem kao narod, niti imamo problem sa nekim drugim narodom, nego je sve to uzvitlano kao neka prašina da čovek ne bi zastao i zapitao se nekoliko stvari: koliko njega cene u tom društvu u kome živi, koliko ga cene kao pojedinca, zašto je kao individua izložen raznim vrstama poniženja i zašto se oni koji ga izlažu tom egzistencijalnom poniženju trude da mu skrenu pažnju sa onog što rade njemu kao pojedincu na nešto što je čisto skretanje pažnje sa suštinskih ekonomskih problema na veštačke, nacionalne probleme. Poznate figure o kojima se rade drame ili prave filmovi često su likovi iza kojih gledalačka svest pokušava da smesti ne to konkretno lice nego ceo jedan nacion. Zbog toga ti likovi jesu dodatno otežani nečim što je zapravo samo jedan apstraktni pojam, ili zbir apstraktnih pojmova i onda im manjka onog nečeg privatnog, nečeg što oni zapravo možda i jesu bili, ali naša kolektivna svest ne dopušta da se to vidi. Vrlo često upravo je to što nedostaje, taj komadić lika koji nedostaje i koji čini jedno lice čovekom od krvi i mesa, vrlo često je to ono najvrednije kod te ličnosti, ono po čemu se s njim mogu identifikovati razni vrlo različiti ljudi čitavog sveta. Gledalačka masa se ovde pažljivo instruira da u takvim ličnostima traži samo identifikaciju sa našom projekcijom onog što mi zamišljamo da jesmo. Zaboravlja se pritom da je to samo projekcija, vrlo apstraktna, da ne odgovara živom životu i stvarnosti, a i da nije ono najvrednije u toj konkretnoj ličnosti o kojoj se pravi drama ili film..

U poslednje vreme, sve je učestlija pojava glumaca kao filmskih producenata. Na fakultetima se već duže vreme javljaju smerovi pod nazivom “menadžment u kulturi”, a veliki je broj i NVO inicijativa koje kao svoj osnovni program nude “određivanje ili traganje za kulturnim identitetom”. Ko se, po tvom mišljenju, zaista bavi kreiranjem savremene domaće kulture i otkuda tolika potreba da se nude “alternative” u kulturi?

Kreiranjem savremene domaće kulture se bave svi i niko. To je realnost. Upravo zbog postojanja mnoštva vrlo različitih „glavnih tokova“ i mnoštva vrlo različitih „alternativa“ ne može se odrediti neka dominanta kulturnog identiteta. Trenutno, mislim da on ne postoji. Postoji samo potreba vrlo različitih kulturnih grupacija da nametnu neki model identiteta koji njima odgovara iz najrazličitijih razloga. Ponekad je u pitanju samo moda. Ono što se ipak i nažalost izdvaja jesu dva glavna toka tzv kulturnih strujanja i traganja za identitetom. Jedan se poziva na komercijalnu masovnost i široku prihvaćenost današnje umetnosti za mase koja je sve samo ne umetnost, jer iz perspektive nekog drugog vremena na ovim prostorima, ne tako dalekog, to što je danas duboko i široko rasprostranjeno kao neka vrsta popularne umetnosti mnogo liči na amaterizam najgore vrste. S druge strane, postoji isto tako neprihvatljivo zatvaranje čitavih umetničkih grupacija, njihovo odbijanje da svoju umetnost stvarno sukobe ili suoče sa stvarnošću, njihovo odbijanje da zaista na jedan brehtovski način uspostave pravu komunikaciju sa običnom publikom, čak i kada ta komunikacija vodi ka konfliktu. Čini mi se da ti vajni intelektualci i umetnici zaboravljaju na osnovni postulat svake umetnosti – da ona ne treba da posluži zadovoljstvu publike, njenom saglasju sa slikom koja im se nudi kroz pozorište, film, književnost. Umetnost ne postoji zbog tog saglasja, već zbog potrebe za istinskom komunikacijom sa publikom, koja, zašto da ne, upravo pretpostavlja i priželjkuje sukob iz koga jedino može nastati izvesna promena u pogledu na sebe, na život, na stvarnost. Iz tog sukoba jedino nastaje plodonosno promišljanje našeg položaja, sada i ovde.

Za kraj, ko je, trenutno, tvoj omiljeni savremeni umetnik i zašto?

Ako je reč o nekom umetniku sa ovih naših balkanskih prostora, onda je to, upravo zbog razloga koje sam navela u odgovoru na prethodno pitanje pozorišni reditelj Oliver Frljić. Što se tiče celog velikog sveta oko nas, mislim da ima više umetnika vrednih pomena, a ja bih najpre navela neke filmske ljude kao što su danski scenarista i reditelj Anders Tomas Jensen, iranski reditelj Ašgar Farhadi, američki reditelj Ben Cajtlin, holivudska zvezda Kventin Tarantino, pisac Hanif Kurejši. Mislim da svi ti pomenuti ljudi u domenu svoje umetnosti na različite i vrlo često široko neprihvaćene načine uspostavljaju istinsku, pravu, životnu komunikaciju sa stvarnošću. Jer umetnost, iako nikako ne treba da bude slika stvarnosti, jeste neodvojivi, neprocenjivi i sasvim specifični deo te naše, ljudske stvarnosti.