Priče iz Čudesnog vrta


Sve što otmemo prirodi, oteli smo sebi. Zato je Čudesni vrt carstvo ljubavi, ne raj, već život sa svojim nemirima, ali koji je oaza sklada iz jednostavnog razloga – osvešćenosti da niko nije ni jači ni veći od harmonije prirode


Olja Ristić

Povratak izvoru, blagosti, toplini. Oaza za današnjeg čoveka. Ne, nije bajka!

Opusti se i živi! Zvuči lako. Zapravo većini je nemoguće. Danas smo zarobljeni, stegnuti i u tuđim kavezima, i u kavezima svog uma. Priroda jauče od sebičnih ljudskih ruku koje je satiru. Namesto vrtova imamo pustoš, buku, smrad, goli kamen, posečeno drveće, mučene životinje, čoveka koga ponovo žele pretvoriti u roba ili u mašinu.

Vrt u kome priroda slobodno diše, poštuje se i voli naspram takvog izbora stvarnosti postaje utopija. Nekima staromodna utopija, koliko smo se otuđili od svoje planete iz koje ničemo i kojoj se vraćamo na kraju života.

Da, liči na bajku. Da, vrt je čudesan jer takvih vrtova imamo sve manje. Najprirodnije stvari postaju sve manje moguće. Time priče iz Čudesnog vrta, objavljene 2019. godine, dobijaju iz godine u godinu novu dimenziju. Kao da raste njihova dragocenost. Kao da sve što nam 21. vek donosi, buku, krv, nasilje, našu ovisnost o tehnici, novac, naše uzbuđenje i čula sve više kupuju drame nasilja, nepravde, poremećenosti, distopijske vizije koje nas usisavaju i polako nas sve više obuzimaju kao ovisnike o zlu koje nam topi one tanane osećaje za drugog, saosećajnost, sposobnost udruživanja u kome smo jači – i ostavlja nas same. A sami smo na vetrometini.

Hoćemo li tako rastrzani ikada više naći sebe i svoj mir, čoveka? I pitanje je da li ćemo uopšte želeti mir? Ili će nam to biti dosadno? Sviknutima na bol, nepravdu i rušilački svet u kome moramo da ogrubimo da bismo preživeli.

Kontrast tog sveta i sveta Čudesnosnog vrta postaje simbol jaza koji je sam čovek u sebi i oko sebe stvorio. Oštrica je to kontrasta između sveta koji trenutno nema zrno zahvalnosti prema svemu što mu je Zemlja na poklon i ćutke dala, a on ubija, ruši, i slova u tom svetu su natopljena mukom, znojem, strahom, krvlju. S druge strane je svet iz Čudesnog vrta u kome je još sačuvan čovek, ponos hrasta i gorostasnost oraha, lepota ruže, duša prirode, ptice, vrapčeta, psa, topla reč Blage (vlasnice vrta) kako je nazivaju stanari prelepe bašte. Vlasnica vrta sebe zove Darka baštovanka, i ponekad je ljuta, ponekad pričljiva, tužna, nežna, zabrinuta, ali ljubav prema njenim prijateljima iz vrta se oseća. I ona je zato od njih dobila ime Blaga. Svako drvo ima sačuvanu priču kako je dospelo u vrt, kako je rođeno, kako mu je ime dato (mala senica je slučajno ispustila seme i nasta crni dud). Pišući veštinom nenametljive ruke, hajde da kažemo nenametljive rečenice koja opija svojim opisima, simbolima koji povezuju našu tradiciju, istoriju u jednoj nevinoj priči o ludostima u vrtu, Olivera Karan me je fascinirala svojim znanjem, svojim umećem da utopi i momente iz srpskih epskih pesama, ali i momente savremene simbolike takođe, i protka ih kroz svoje likove. Koristeći personifikaciju i gradeći pričama koje se slivaju jedna u drugu, zapravo jedinstveno svedočanstvo / za mene se sve stopilo kao u roman / da i biljke i životinje i vetar, sve ima svoju dušu, brige, međusobno razgovaraju kruška, jorgovan, dudovi, u pomoć zovu vrapca protiv bubica (maleni zvrk koji je uvek u provodu kad je potreban rugima, ali doleti i vrati harmoniju, dovede broj bubica na meru koja je zakon prirode). Sve ukazuje da ono što je priroda stvorila ima svoju svrhu i meru koju treba očuvati.

Sve vreme autorka nam pripoveda kroz dve percepcije života: iz ugla stanara jedne bašte koja se postepeno gradila – i brige, i strahove, i noćne nestašluke, i smeh i tuge njihove, sve se to u pomalo duhovitom, pomalo bajkovitom tonu, prirodno kao reka dok teče odvija pred nama. Put Perlez–Beograd je Avenija dudova, vitez Tadija crni dud, epski je junak Senjanin Tadija, mladi beli jorgovan je Milan, stari jorgovan je Toza, dunja Zlatka najstarija je u vrtu, pas Srećko gleda ružu Snešku, tu je i cvrčak koji sanja vile… i još mnogo preslatkih stanara vrta. Uživanje je učestvovati u tom njihovom svetu i toj igri pripovedanja.

Drugi ugao posmatranja je iz oka i duše vlasnice vrta koja je zapravo najmanje vlasnica, ona je deo vrta, ona je možda njihov anđeo čuvar, roditelj, dete, a i oni su tu kad su njoj potrebni uteha, osmeh. Vrt uzvraća posvećenost i dobrotu. Uvek. I tako sa svim manama i vrlinama svi oni žive u skladu u oazi za koju se sve više pribojavam da ne postane bajka u smislu one poznate početne rečenice: Bilo jednom, u jednom carstvu…

Čudesan vrt sam prvi put čitala pre ove pošasti korone koja je stigla u naš mali grad u kosmosu – Zemlju. Tada se svakom pričom u meni stvarala neka nova energija, toplina, u meni se budila uspavana, uplašena ljubav promaljala je glavu, osećala sam se snažnije, te sam svako jutro počinjala jednom pričom. I dalje i čak još čvršće verujem – ovo su priče o svetu koji bi nas učinio srećnima. Zašto ne gradimo više takvih svetova, ne znam? Ono što znam, sada kada smo ušli u svet ograničenja, kada se priroda buni a neke počasti bujaju, kada bi čovek veštačko, želim da ova knjiga priča bude opomena a ne uspomena da je najsnažnije i najjače upravo ono što je prirodno. Sve što otmemo prirodi, oteli smo sebi. Zato je u Čarobnom vrtu carstvo ljubavi, ne raj, već život sa svojim nemirima, ali koji je oaza sklada samo iz jednog, jednostavnog razloga – osvešćenosti da niko nije ni jači ni veći od te harmonije koja kao arhetipski DNK lanac večito u mnogim ljudima traga i žudi za umećem življenja u skladnoj povezanosti.

I na kraju, lako je rušiti, iskorišćavati i ne osećati. Potrebno je biti jak za suživot i tu moćnu harmoniju i čuvati tu moć poput čuvara vatre.

Nek nas u Čudesnom vrtu bude što više, nek se širi u nama, nek se borimo kroz njega. U njemu se čuva istina o čoveku i stvoritelju. O ljubavi na jedan drugačiji način. Ovde je ljubav način na koji dišemo. A dah je sve.

 

Podeli s drugima