Ema, Ena, Ela... Milica, Jelica, Danica...


Post je originalno objavljen na blogu milja.lukić 13. avgusta 2010. Kakav karambol zbog pogrešno zapamćenog imena


U jednom od ranijih postova – https://slovopres.com/zbrka-s-imenima/ – napisah kako je postala skoro pa porodična tradicija da se imena brkaju. I dok je to u vezi s mojom majkom imalo i šaljivu konotaciju, u mom slučaju posledice nisu bile nimalo prijatne, pogotovo kad razgovaram s nekim bitnim ljudima za posao ili sa „zvezdama” koje u svom poslu moram da srećem. Na blogu Jorgoslovlje obrukala sam se u dva navrata – prvo sam u komentaru umesto Jurij napisala Sergej (radi se o jednom od mojih omiljenih savremenih ruskih književnika, Juriju Poljakovu), ali nisam ni primetila da sam napravila grešku dok nisam dobila packu u drugom komentaru. Ništa mi drugo nije preostalo nego da se izvinjavam. Juče sam na istom blogu opet pogrešila, pa umesto Ahileon, napisala sam Herkulanum. Ono jeste da se radi o imenima dvojice grčkih junaka, ali opet… ne bi bilo dobro da se pomešaju na primer Tajson i Muhamed Ali.

Elem, u postu http://jorgoslovlje.blogspot.com/2010/08/ostrvo-spasa.html koji je imao predivan tekst (kao i skoro svi na tom blogu), govori se o Krfu i Srpskoj kući, ostrvu Vido… A kako je moj deda Solunac i prešao Albaniju, emotivno sam osetljiva na temu Prvog svetskog rata, plus me boli nepravda oko „zahvalnosti Francuskoj”, pa se odmah javih s komentarom. Naravno, pogrešim naziv dvorca princeze Sisi. Ovaj put se nisam izvinila, verovatno su ljudi već uvideli s kim imaju posla.

To su mi najsvežiji ožiljci, ali nisu najgori. Najgori slučaj je bio kad se moj srednji sin, kad mu je bilo 16 godina, spremao za žurku u Višnjičkoj banji, vrlo, vrloooo bitnu. Dan ranije me je obavestio da sutradan kasno izlazi i neće doći kući da spava, ostaje na žurci i da ga nikako ne zovem, da ga ne brukam. Kako je vreme prolazilo, otvorio se i „priznao” da će tamo biti devojka na koju „otkida” i da sve mora da protekne u najboljem redu – od njegovog izgleda do toga kako će se ponašati, šta će govoriti…

Od ranog jutra počele su pripreme. Mislim da je jedno deset puta, ako nije i više, oprao kosu i stavljao gel, pa mu se nije svidelo, pa je onda ponovo oprao, pa stavljao penu, pa mu se ni to nije svidelo, ponovo je oprao, stavio vosak, to je bilo grozno, ponovo je oprao, ovaj put na jedvite jade (samo što nije uzeo ribaću četku), pa opet stavio gel… I tako je montirao frizuru ceo bogovetni dan. Inače, kosa mu je kratka, pa sam se čudila šta li bi radio da je žensko, pa još s dugom kosom.

Ceo dan je vadio garderobu, probao sve kombinacije koje ima. Regal je bio ispreturan kao da pravimo veliko spremanje – sve pristojne farmerke i pantalone bile su na krevetu, košulje s vešalica skinute, majice svuda po kući, čak je i gaće birao. Malo-malo pa nešto proba, pa onda udari u kuknjavu kako nema ništa, pa onda u drugu kuknjavu kako je mršav… On je verovatno bio na ivici nervnog sloma, a ja sam već bila u njemu, onako s peglom u rukama, spremna da odgovorim svim zahtevima predstojećeg ekstra izgleda jednog zaljubljenog momka. Doduše, s vremena na vreme padalo mi je na pamet da ga peglom tresnem u glavu, da padne u nesvest, ne ode na žurku, a ja lepo sve što je pobacano vratim na svoje mesto. Posle zapalim cigaretu i tupo gledam u njega zanesvešćenog i zatvorena vrata regala. Pakleni plan nisam sprovela u delo.

Umesto toga sam onako podmuklo majčinski uspela da ga smekšam i saznam kako je ta devojka „super, super, super…”, a da ima i jedna druga koja ga „smara, smara, smara”.

Međutim, u pet po podne zove ga društvo da hitno dođe, jer mora da pomogne oko spremanja kuće, treba da se donese piće… Pre nego što će otići, nerado, ostavlja mi uputstvo – ako slučajno zove Milica, mislim da je bila reč o Milici, da joj potanko objasnim kako da pronađe kuću ili da joj dam njegov telefon. Pa mi je onda još potankije objasnio kako se ide do tamo i još mi sve nacrtao. „Molim te, mnogo je važno da ona dođe, sve joj objasni u tančine.”

„Dobro.”

„A ako slučajno zove Danica, pojma nemaš ni gde sam, ni s kim sam, ni šta radim. Nju slobodno oduvaj.”

„Dobro.”

Izuzev papirčeta s mapom gde se nalazi blago, sve ostalo je trebalo da bude zapamćeno. Već nekoliko minuta po njegovom odlasku nisam bila sigurna u ta imena – ko je Milica, i da li se ova druga zove Danica ili Jelica. I naravno, pogrešnoj sam u tančine objasnila kako će ga naći, a prema ovoj drugoj sam bila čak i malo gruba, ali mi je odmah bilo sumnjivo, čim je devojka počela da mi se izvinjava: „Izvinite, mislila sam… Ma, ništa, izvinite još jednom.”

Nesuđeni osvajač i gospodar ženskih srca vratio se pre ponoći, besan kao ris.

„Ti si najgluplja žena na svetu!”

Ponovio je to bezbroj puta, umetao između smislenih rečenica i govorio usput, kad god ima nešto da kaže.

„Šta misliš, kako mi je bilo kad sam video skota! A one prave nema!”

Ni dan-danas ne znam koja je prava – Milica, ili Danica, ili možda Jelica…

Nismo govorili skoro dve nedelje, a bio je ljut mesecima. Pravdala sam se: „Nisam ti ja sekretarica. Uostalom, ja sam žena u godinama.”

„Ti si žena u godinama od tridesete.”

Ako sam „dozvolila” sebi da s rođenim sinom ne govorim, šta tek da kažem za Herkulanum, pardon – za Ahileon.

 

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  
    1
    Share