Zbrka sa imenima


Ovaj post originalno je objavljen 28. februara 2010. godine na blogu miljalukic.blogspot.com


Trebalo bi da kao čovek od jezičke struke odlično pamtim imena, ali ja pamtim lica. To je skoro neverovatno koliko jednom viđeno lice ostane u sećanju. Jednom mi se desilo da vidim ženu na ulici, nismo se javile jedna drugoj, i ceo dan sam razmišljala otkud je znam, da bih se tek sutradan setila da sam je jednom videla u autobusu. Premotavala sam i premotavala film, i na kraju se setila. Doduše, rad u školi prilično mi je poremetio ovu sposobnost, pa sad, kad god vidim neko lice koje mi se učini poznatim a ne znam gde da ga smestim, prvo pomislim kako se radi o nekom roditelju. „Svoje” roditelje, roditelje dece kojima sam bila razredna, pamtim odlično, ali bilo je i onih koje sam videla samo jednom ili dvaput, pa mi je lice ostalo, ali ne znam ni ko je ta osoba ni čime se bavi ni u koji kontekst da je stavim.

S imenima je sasvim drugi slučaj. Iz knjiga koje sam pročitala pamtim imena bez greške i vrlo dugo ako su neobična ili su mi potpuno strana, ali imam problem s onim uobičajenim. To se odnosi poglavito na našu i rusku literaturu, pa Dragane pomešam s Milicama ili Igore s Ivanima, ali Marmeladova, Fomu Fomiča, Dafinu, Petriju… njih nema šanse da zaboravim.

Tradicija je skoro porodična, a moja majka bila je šampion u tome. Spisak njenih omaški je legendaran, pa se neki moji vršnjaci jedino takvih, preimenovanih naziva i sećaju. Ni dan-danas ne znam da li se jedan moj drug iz osnovne škole zove Mirko ili Slavko. Znam samo da ga je mama uvek nazivala pogrešno, na primer Slavko, a odmah potom dodavala: „Izvini, opet umalo da pogrešim i nazovem te Mirko”, ili obratno. Bitno je samo da je uvek grešila, i uvek iznova obećavala da će odsad da zapamti, pa je ponavljala naglas, pred tim dečkom: „Mirko, Mirko, Mirko…” Kad smo bili deca, izlazio je strip o dvojici dečaka koji su se borili u partizanima, i pored Dikana, bili su jedini domaći strip, a domaće stripove smo, naravno, gutali. Ostale su i šale, poput one scene kad na jednom crtežu zviždi metak u prostoru, a Slavko viče: „Mirko, pazi metak!”, da bismo na sledećoj sličici videli sagnutu Mirkovu glavu i oblačić s tekstom: „Hvala, Slavko!” A moguće je i da je Mirko upozoravao Slavka, stvarno više ne znam.

Zbrka sa imenima

Jednog mog drugog druga, koji se prezivao Prusac, nemačkog porekla, uporno je zvala Prosac: „Miko, sine, zvao te je Prosac”, „Videla sam danas Prosca u gradu, fin dečko”, „… a Prosac me gleda molećivo, kao da nešto prosi…” Klempu je uporno zvala Klompa, mada je taj čovek i na prvi pogled bio – Klempa. Njegove uši jednostavno su mamile da ga tako nazovete. Ipak, Prusac i Klempa bili su mi drugovi iz šireg društva, s njima nisam bila toliko bliska, pa je mojoj majci i moglo da se oprosti što greši, recimo da je moglo.

Ali, imala sam i druga s kojim sam bila baš bliska, imali smo i pokušaj bratimljenja (glupi klinci zaseku kožu na ruci pa stavljaju „krv na krv”), koji je skoro svaki dan bio kod nas, a u čijem je nadimku neprestano grešila. Iz dana u dan, iz godine u godinu… tako da, kad je punih 20 godina posle mature najzad izgovorila pravilno njegov nadimak, skoro da sam se zabrinula. On je Vladimir Živadinović i svi smo ga zvali Čupa. Nadimak je dobio po čuvenom rođaku i pretku Čupiću. Moja majka ga je zvala – Trša. Nekoliko puta na dan: „Hoćeš, Tršo, nešto da pojedeš?”, „Tršo, kako su tvoji?”, „Ti ćeš, Tršo, na ekonomiju?”… On je bio beskrajno strpljiv i nikad je nije opomenuo, napravio neku facu niti prokomentarisao to Tršo, ali sam je ja stalno ispravljala, na šta bi ona odgovarala: „Dobro, Čupa”, da bi nedugo zatim, posle nekih petnaestak minuta opet rekla: „Tršo, hoćeš, sine, kafu?” Inače, Čupa je tada imao potpuno ravnu, retku i tanku kosu, a sada je proćelav.

Ne računam što je Ljubu zvala Ljupče, Lazu Lazica, Gruju Grujče, Slađu Slatkica… to je bilo benigno.

Nastavila sam porodičnu tradiciju, nadam se ne toliko drastično, ali sam na mahove bila i bezobrazna. U gimnaziji je jedan od mojih drugova imao devojku Elizabetu Đorđević, koju sam namerno, pretenciozno, uvek naglašeno, uporno zvala – Jelisaveta. Uostalom, to je naš prevod za Elizabetu. Ona nije mogla očima da me vidi. Pre nekoliko godina sam je videla u Kragujevcu, isprva je nisam prepoznala, a onda mi je prišla i rekla: „Jelisaveta, sećaš se”, ovaj put uz smešak i rekla mi kako sam je užasno nervirala s tim – Jelisaveta. Sad joj je svejedno. Saznala sam i da ima dvoje dece, Teu i Viktora, ali nisam komentarisala. Na svu sreću, jer bi me možda i šutnula nasred ulice. Stvarno, svako ima pravo da svoje dete nazove kako hoće, ali kakvo je to ime – Tea? Skraćeno od Teodora, a i Teodora može da se prevede kao Božidarka. Dok sam radila u školi, u jednom odeljenju imala sam Teu, Miu i Leu. Užas! Valjda su roditelji mislili da to zvuči baš fensi. Koja foliraža, koja glupost! A Viktor? Iako slovenski jezici nemaju imena za „pobednike”, zar nam nisu bliže grčka kultura i tradicija, pa da tog Viktora nazovemo Nikola? Da imamo zamenu za Nikolu, kao što imamo za Teodoru, nazvali bismo ga tako, ali kako nemamo, nek Nikola ostane Nikola.

Dati detetu ime nije nimalo laka stvar, čak mislim i da je vrlo odgovorna, ne samo prema detetu i sebi, nego i prema tradiciji. Ako postoji neko debelo opravdanje da se Dolores preziva na ić, kao što je to uradila doktorka Božović nazvavši svoju ćerku po Dolores Ibaruri (otac devojčice borio se u Španskom građanskom ratu), to ima opravdanja, ali Elizabeta Đorđević, Mia Kocić, Tea Ćurković… Pobogu! Tako su posle Drugog svetskog rata, u nastupu euforije pobede i oduševljenja Rusijom i mogle da se rode Mašinke, Petoljetke, Ždanovke, Industrijke… A šta tek reći za silne Silvane zbog Silvane Mangano, Kasandre zbog istoimene španske serije… Čujem da ima sve više Novaka, ali to je u redu. Novak Đoković je Srbin, ime je staroslovensko… Sve je u funkciji i slaže se jedno s drugim. Ne ide da pile nosi brus ili da se žaba potkiva. Novak može, ali Robert… ipak ne može. Smešno je.

Zbrka s imenima

Nekad su se imena davala po dedi ili babi roditelja. Moj otac zvao se Dušan, moj deda Milan, pradeda Miloš, a čukundeda – Dušan. Moj deda je mom ocu dao ime po svom dedi, Dušanu. Ja se zovem Milja, moja prababa je Milja. U stvari, i čukunbaba. Naime, staramajka, moja prababa, rođena je kao Eleonora, ali kad je iz protestantske vere prešla u pravoslavnu, uzela je ime Milja, po svojoj svekrvi, tako da su u kući bile dve Milje. Kad sam se ja rodila, nije bilo dileme kako ću se zvati. To je bio običaj, nikako obaveza, ali je lepo da se imena čuvaju i postanu nekako porodična, poput slavljenja porodične slave ili održavanja groblja. Diskutabilno je da li verujem u boga (i ovo malo slovo dosta govori o tome), ali popove definitivno ne mogu da smislim, pa ipak, slavim slavu zbog tradicije. Ne pljujem na porodičnu istoriju, održavam je i zbog sebe i zbog dece, a kako će oni kasnije raditi, neka sami odluče. Ko zna, možda dobijem unuku Leu ili unuka Gzu, čime mi je u više navrata prećeno.

Inače, još se pamte moji gafovi poput Bufija umesto Bizija. Radi se o uglednom advokatu iz Kragujevcu koga sam mahinalno prekrstila – logika ume i te kako da zavede. A Hristina umesto Kristine? Koleginicu Kristinu uporno sam zvala Hristina jer mi kažemo Hrist a ne Krist, pa mi se to lepo vratilo – sad mi se snaha zove Kristina. I šta ću, zovem je Kristina, moram. Takvo joj je ime. Nije Hrvatica, a da jeste, bilo bi mi lakše da progutam. Ako ponovo vidim Elizabetu-Jelisavetu, moraću da joj pomenem slučaj Kristina-Hristina. Baš me zanima kako bi reagovala.

 

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  
    1
    Share