Frensis Farmer – ukleta lepota


Po tragičnom životu Frensis Farmer snimljena su dva filma, i, pored ostalih, i Kurt Kobejn (Nirvana) posvetio joj je pesmu


Prelepa i talentovana glumica rođena je 19. septembra 1913. u Sijetlu, umrla 1970. Nažalost, najviše se pamti po boravcima u psihijatrijskim ustanovama, po metodama lečenja (ili „lečenja“) kojima je bila podvrgnuta, dva filma, knjizi i pesmama koje su joj posvećene, kao i po potresnoj autobiografiji za koju se sumnja da je napisala njena prijateljica Džin Retklif.

Bila je najmlađe od četvoro dece dijetologa Lilijen i pravnika Ernesta Farmera. Roditelji su se razveli kad joj je bilo četiri godine, i majka se s decom preselila u Los Anđeles gde joj je živela sestra. Posle godinu dana majka se vratila u Sijetl jer se pomirila s ocem, da bi, kad je Frensis bilo 16 godina, usledio konačni raskid i novo preseljenje, ovaj put u Bremerton.

Vrlo rano je ispoljila talenat za – književnost. Sa 17 godina dobila je nagradu za rad u kome je pisala o haotičnom i bezbožnom svetu u kome živimo, pritom odričući postojanje Boga. U autobiografiji je kasnije objasnila da je taj rad bio direktna posledica velikog uticaja koji su na nju ostavila dela Ničea.

Još kao studentkinja glume i žurnalistike učestvovala je u zapaženim pozorišnim predstavama. Posle književne nagrade, još jednom je privukla pažnju na sebe pisanjem – naime, 1935. godine pobedila je na studentskom konkursu u magazinu The Voice of Action, a nagrada je bila putovanje u SSSR. Uprkos majčinom protivljenju, otputovala je. Bilo je poznato da je ateista, ali je posle boravka u Sovjetskom Savezu proglašena i za komunistkinju.

Kako bi se ozbiljno bavila glumom, preselila se u Njujork. Vrlo brzo je primetio agent iz Paramount-a i organizovao joj audiciju, koju je sjajno prošla. Ponuđen joj je ugovor na sedam godina iako je, za holivudske prilike, bila nepoznata. Već sledeće godine (1936) snimila je četiri filma, a debi je bio u Too Many Parents. Na snimanju se upoznala s prvim mužem, glumcem Lejfom Eriksonom, za koga se udala iste godine.

Bez obzira na to što je odmah imala uspeha i kod kritike i kod publike, nije bila zadovoljna u kom smeru joj ide karijera. Kao i svi glumci pod ugovorom, nije mogla da utiče na izbor uloga, a nuđene su joj stereotipne uloge mladih lepotica. Reagovala je veoma burno, i u startu je imala nesuglasice s producentima. Pritom nije, iako je to ugovorom bilo predviđeno, odlazila na holivudske večere i zabave, a nije se družila ni s kolegama glumcima niti je htela da promeni ime u neko „glamurozno”. U novinama su je „optuživali” da nema ukusa i da se staromodno oblači.

Kako je želela da bude „ozbiljna” glumica, u Njujorku je nastupala u pozorištu. Tu se upoznala s dramaturgom Klifordom Odetsom i započeli su vezu, mada su oboje bili u braku. Burna veza završila se porukom koju joj je Odets poslao: „Moja se žena danas vraća iz Evrope, a ja mislim da je za nas najbolje da se više nikad ne vidimo.” Farmer se vratila u Holivud, počela da pije, a kako je imala konflikte na snimanjima, stekla je reputaciju „teškog” saradnika, umesto glavnih dobijala je sporedne uloge, i 1942. Paramount je raskinuo ugovor s njom. Iste godine se i razvela od Eriksona.

Krajem iste godine je uhapšena zbog vožnje u pijanom stanju, vređanja policije i opiranja hapšenju. Novčano je kažnjena i puštena na uslovnu slobodu. Kako kaznu nije platila ni posle dva meseca, a u međuvremenu je tužio i frizer iz studija, kome je navodno slomila vilicu, ponovo je uhapšena i morala je na sud. Na suđenju se žalila da joj policija ugožava ljudska prava, i gađala je sudiju mastionicom kad je hteo da joj oduzme reč. Promptno je odvedena u zatvor, ali uz vrištanje i napade na policaju. Naravno, bila je to prava poslastica za žutu štampu. Posle nekoliko dana provedenih u zatvoru, poslali su je u bolnicu gde je dobila dijagnozu – manijakalno-depresivna psihoza. Poslata je u sanatorijum gde joj je dijagnoza preinačena u – šizofrenija.

Određena joj je u to vreme popularna terapija šokovima insulina. Posle devet meseci uspela je da pobegne i ode do sestre. Kad je njena majka saznala za terapiju, za koju je porodica trebalo da dâ saglasnost, obratila se sudu i tražila puno starateljstvo nad ćerkom. Međutim, posle pola godine, budući da je prema majci bila izuzetno agresivna, opet je završila u duševnoj bolnici. Nova terapija bila je još brutalnija, lečili su je elektrošokovima, i posle tri meseca proglasili je za izlečenu. S ocem je izašla iz bolnice, i pobegla mu. Posle nekog vremena pronašli su je u Kaliforniji i uhapšena je za skitnju.

Majka ju je opet poslala u bolnicu gde je provela pet godina, do 1950. Navodno je psihijatar Volter Frimen na njoj izvršio transorbitalnu lobotomiju (kroz očnu šupljinu). Posle ove rizične operacije (ako je i bilo) Frensis Farmer zaista je promenila ponašanje. S majkom se vratila u Sijetl i počela da radi u perionici hotela, u kome je 1936. bila svetska premijera njenog filma Come and Get It, kad je dočekana na crvenom tepihu. Tek 1953. povratila je građanska prava, izborivši se da je proglase „duševno zdravom”.

U posmrtno objavljenoj autobiografiji Will There Really Be a Morning?, opisala je bolničku torturu, a pojedini delovi liče na horor film. Na primer, terali su je da jede svoj izmet, bila je seksualna robinja bolničkom osoblju… Svoj boravak u bolnici opisala je kao „neizdrživ užas”: „Silovali su me lekari i bolničari, zatvarali me u odaje s pacovima, trovali me smećem od hrane. Neprestano sam bila vezana za krevet, u ludačkoj košulji, još su me i davili u ledenoj vodi.” Autobiografija je objavljena posle smrti Farmerove, što je omogućila njena prijateljica i komšinica Džin Retklif. Kako je u knjizi opisana i smrt glumice, Retklif je rekla da je napisala samo poslednju glavu, međutim, mnogi sumnjaju da je cela autobiografija njeno delo, da je zapisivala ono što joj je Farmer govorila.

Posle hospitalizacije, Frensis Farmer se udavala još dva puta. Pretposlednji suprug bio je Alfred Lobli, s kojim se preselila u Kaliforniju, gde je radila kao sekretarica u jednom foto-studiju. Kad je upoznala TV promotera Leanda Maksela 1957, prešla je u San Francisko, razvela se od Loblija i udala za Maksela. U to vreme donekle je ponovo zainteresovala publiku za sebe – pojavila se u epizodnim ulogama u nekoliko serija i snimila svoj poslednji film The Party Crashers.

Iste godine imala je sopstveni TV šou Frances Farmer Presents, koji je imao uspeha, i trajao sve do 1964, kad je opet počela nepredvidljivo da se ponaša i kad se razvela od Maksela. Vratila se pozorištu, ali, kako je opet bila uhapšena za vožnju u pijanom stanju, završila je glumačku karijeru. Do kraja života još dva puta je pokušala da pokrene sopstveni posao s prijateljicom Džin Retklif. Međutim, budući je imala policijski i psihijatrijski dosije, nije uspevala da dobije licencu za rad.

Poslednje godine provela je sama i zaboravljena. Umrla je od raka jednjaka 1970, što je najverovatnije bila posledica preteranog pušenja. Na sahrani su joj kovčeg nosile drugarice, njih šest.

O tragičnom životu Frensis Farmer snimljena su dva filma: prvi 1982. godine pod imenom Frensis, sa Džesikom Lang u glavnoj ulozi i s Kim Stenli koja je igrala njenu majku. Film je snimljen na osnovu knjige Shadowland Vilijema Arnolda. Iako su i Langova (za glavnu ulogu) i Stenlijeva (za sporednu) bile nominovane za Oskara, i film postigao izuzetan uspeh, njen život nije predstavljen verodostojno, ima mnogo preterivanja. Sledeće godine snimljen je TV film istoimenog naziva kao i njena autobiografija, sa Suzan Blejkli u naslovnoj ulozi i Li Grant u ulozi majke. Ovaj film se mnogo više oslanja na činjenice iz života Frensis Farmer. I u jednom i u drugom filmu majka je prikazana kontroverzno – istovremeno ima zaštitničku ulogu prema Frensis, ali je i šalje na psihijatriju i ima s ćerkom vrlo napet odnos.

 

Podeli s drugima
  • 19
  •  
  •  
  • 1
  •  
    20
    Shares