U svemu (ne) treba ići do kraja


Ovaj post originalno je objavljen 14. marta 2010. godine na blogu miljalukic.blogspot.com


Naći pravu meru skoro da je umetnost. I odnosi se ne maltene nego bukvalno na sve. Moram da priznam da za tu vrstu umetnosti nimalo nisam nadarena. Nikako da prestanem s preterivanjem – u svemu. Idem do kraja i bez ostatka se dajem, čak i kad za tim uopšte nema potrebe.

U ono davno vreme dok sam tražila poslove i nedeljno pisala najmanje dve molbe (sad se to zove CV i šalje se isključivo u elektronskoj formi), slala sam ih čak i za one poslove na kojima sam znala da nemam nikakve šanse. Na primer, neko je već radio na tom radnom mestu, pa ga sad samo formalno preuzimaju, ili je trebalo da imam debelu vezu, ili… Nisam odustajala. Naravno, retko ko me je i zvao na razgovor, ali kad bi me pozvali, uvek sam ulazila u najuži krug. Prijatelji su me često pitali zašto šaljem molbe kad znam da nemam šanse, a ja bih odgovarala kako se nikad ne zna šta će biti. Jednostavno, nema odustajanja i u svemu se ide do kraja. Pa kud puklo da puklo. A u zemlji Srbiji svaki drugi put jednostavno – pukne.

Tako su nam i u firmi pre nekoliko godina organizovali kurs nemačkog jezika, na koji su skoro svi pošli s velikim oduševljenjem koje je vremenom splašnjavalo, a i nisu bili tako redovni na predavanjima iz ovih ili onih razloga koji su delovali opravdano i kojima su hteli da ostave utisak velike zauzetosti, ali je pravi razlog bio da ljudi odustaju kad vide kako nemaju neki naročit uspeh. Posle prve godine grupe su se prepolovile, a posle drugog kruga nije ostao skoro niko – izuzev, naravno, mene. Ja sam nastavila, ovaj put sama, preko Geteovog instituta. Plaćala sam četvrtinu kursa i to mi je delovalo super. Odustala sam tek posle dve godine, i to u trenutku kad sam videla da nisam bila na 3/4 časova (fizički je bilo nemoguće postići). Ni to me ne bi sprečilo da idem dalje, ali već sam dostigla srednji kurs koji odgovara razumevanju nemačkog i „onako” govoru. Da li ću nastaviti? Naravno, nameravam da na leto počnem da učim, ovaj put potpuno sama, i bez Gete instituta. Sve što se počne, mora da se završi. Nema odustajanja i u svemu se ide do kraja.

U gimnaziji smo svi na ovaj ili onaj način flertovali s horoskopom, i nema te devojke koja makar nije saznala koje su osnovne karakteristike znaka u kome je rođena. Bila je to dobra zabava. Ali Milja, sivonja koji uvek sve tera do kraja, počela je da kupuje knjige i da saznaje mnogo više. Naravno, što sam više horoskopa proučavala, sve sam više shvatala kako je to ogromna oblast u kojoj nikad ne možeš da znaš sve, ali u kojoj se zna sve? I ko zna sve? Iz astrološke avanture sam izašla tako da sam devedesetih, u vreme strašne krize, popunjavala kućni budžet tumačenjem natalnih karata. Možda je to bilo najniže što sam pala jer sam se osećala kao idiot – oni kojima tumačiš horoskop očekuju da im kažeš kako su pametni, lepi, kako će uspeti u ovom ili onom, pa će se obogatiti, pa će postati slavni… a na licu mesta jedna prosečna karta koja ništa naročito ne obećava. I ti sad treba da im pričaš! Poseban je problem što su očekivali da im se kažu dan, sat, minut, sekund čak, kad će im se šta desiti, što astrologija samo u izuzetnim slučajevima može da pruži. A što tek pojedine planete i aspekti znače po nekoliko stvari istovremeno… Klijenti su mi bili nesuđeni ili potvrđeni kriminalci, njihove cice, prevaranti koji pretenduju da postanu bizMismeni… Užas. Iskobeljah se nekako iz toga jer nikad nisam ni bila astrolog. Niti želim da postanem.

Da ne pominjem knjige – kad uhvatim jednog pisca ili jedan književni pravac… samo špartam dok ne stignem do kraja. Škola – posebna priča. Normalno sam završila dva fakulteta, a kad sam shvatila da je bilo pametnije da sam ih malo prolongirala jer samo kao redovan student imam pravo na očevu penziju do 26. godine, brže-bolje upisala sam treći, tek onako. Ali, bilo je dosadno ništa ne učiti, voditi se kao student samo zato što sam vlasnik indeksa, pa sam tek samo malo, da gvirnem, počela da zavirujem u materiju istorije umetnosti. I, učinilo mi se zanimljivo, pa sam gurala do kraja. To jedino nisam izgurala, ostala sam uskraćena za diplomu jer mi je ostao diplomski. Tada sam prvi put počela ozbiljno da razmišljam da li sam normalna – šta će mi još jedna ćaga! Mama mi je tada rekla: „Da se ceo život ide u školu, ne bih brinula za tebe.” Rekoh – dosta je, umem i ja da se zaustavim, ali s vremena na vreme osećala bih strašan poriv da odem i raspitam se za teme za diplomski. Ako bih se raspitala o čemu bih mogla da pišem, sigurno bih i počela da pišem.

Imali smo u kući i periode kad sam spremala samo određenu vrstu hrane. Na primer, skoro puna dva meseca imali smo srednjovekovnu srpsku kuhinju, i to manastirsku. Nisam se smirila dok nisam isprobala sve recepte sa spiska manastirskih kuvara. Deca su preživela, ali je bilo pobuna u pokušaju.

Pa pletenje, heklanje… Neću ni da načinjem tu temu.

Jedina stvar zbog koje je moja alergija na alkohol dobra, to je „činjenica” da bih ja ovakva kakva sam, sigurno makar u jednom delu svog života bila alkos. Ako se pije, onda nek se pije!

Gde se ljudi uče umerenosti? I da li mogu da se prevaspitaju u tom smislu? Koliko god da sam pokušavala, a pokušavala sam nebrojeno puta, nikad nisam uspevala da se zaustavim, prepoznam da sam preterala tek kad očigledno preteram ili udarim glavom u zid. Iz sve snage. Paklena pomorandža sindrom, ovaj put bez agresije a s merom? Ili da se pomirim sa sudbinom pa šta bude neka bude?

 

Podeli s drugima
  • 5
  •  
  •  
  • 1
  •  
    6
    Shares