Pesme iz remonta – Jesenji Orkestar


Pljeskanje rukama, pucketanje prstima, lupanje po telu akustične gitare, usna harmonika; sve je svrsishodno. Ništa nije suvišno i ništa preko mere


Darko Doni

O Danielu Kovaču, drugom velikom autoru muzičkog sastava Jarboli, sve u hiperlativima, sve najbolje. Kreativne pauze u regularnim izdanjima benda koristi da bi se bavio slikarstvom, pisanjem, poslom, životom i svojim solističkim projektom Jesenji Orkestar. Nema sumnje, renesansni stvaralac u ovim hiperbrzim i modernim vremenima.

Možda najveći poštovalac i znalac dela Boba Dylana na našim prostorima. Omotom prethodnog izdanja Godine u vetru (ili ne brini dušo, Ežen je u redu) (2016), zajedno s Ljubičicama, odao je mali omaž albumu John Wesley Harding (1967).

Na novom izdanju, u pesmi Balada o zaglavljenom revolveru kaže: „Krvarim, mala, krvarim, al‘ ništa ne brini“, što podseća na onu, već legendarnu: „It’s all right ma, I am only bleeding.“

Pravo je čudo šta sve i kuda sve njegova muzika stiže. Ujedinjeni s gitarom, zajedno s tri ženska i tri muška vokala, u kombinatskom gospel obliku, Pesme iz remonta čuvaju veru da se na domaćem prostoru i dalje svira i stvara dobar i kvalitetan popularni fonografski i digitalizovani zvuk.

Tu je i jedan tajanstveni voz koji „stiže u stanicu koje nema“, kao iz čuvenog Elvisovog hita kome su spomenik podigli i Greil Marcus i Jim Jarmush u istoimenoj knjizi i istoimenom filmu (Mystery Train).

Višeglasno pevanje, u furiozne 33, 34 minute, ne samo da prolazi u preispitivanju dosadašnje istorije i aktuelnih događanja. Ono u svojoj multifunkcionalnosti donosi i neke novine u izvođačkoj formi i normi. Prebacuju se akordi, udarnički prokopavaju put nečemu što niko još nije čuo do sada.

Pljeskanje rukama, pucketanje prstima, lupanje po telu akustične gitare, usna harmonika; sve je svrsishodno. Ništa nije suvišno i ništa preko mere.

Vetar u Gospodin na vratima uvodi nas u staru mefistovsku priču. Đavo, koji sa svojim trgovcima dolazi po „naše novce“, ne može nam ništa, jer već dovoljno plodova imamo u našoj bašti. Večna borba dobra i zla, dovoljnog i suvišnog. Kapitalizam po meri čoveka?

I uopšte, svaka pesma, priča za sebe, izašla iz sobe, iz samoće, uz već poznatu Podrška je važna, postaće klasik, ako ne sada, onda u neko drugo doba koje će doći.

Put nazad, „u topli dom“, povratak korenima, reka i delta bluz, danas toliko neizvestan i nemoguć, jedino moguće rešenje? Upravo tako.

Jesenji Orkestar u svojoj najnovijoj formi i najnovijoj epizodi, maratonski nas tera da se u potpunosti preispitamo, „bindžujemo“ svoj dosadašnji život; konačno uvidimo koliko je lepa i koliko je kratka jedina sudbina kojom moramo da raspolažemo.

Nestvarno… Iskren i dobar album.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  
    1
    Share