Avijatičar – Jevgenij Vodolazkin (Službeni glasnik)


Avijatičar je sastavljen kao mozaik isprepletenih događanja iz perioda oko Oktobarske revolucije i 1999. godine, ali i onoga što se u međuvremenu desilo


Darko Doni

Svojim drugim romanom, remek-delom Lavr (2012), petrogradski autor Jevgenij Vodolazkin na mala vrata i u svojoj pedesetoj godini, ušao je u anale moderne svetske i ruske romaneskne misli. Inspirisan životom i delom svete Ksenije Petrogradske, ispričao je duboko religioznu priču iz XV veka u čiji su enterejer ušli i jedna plastična flaša i jedan helikopter. Sam tvrdi da su mu ti detalji doneli velike nevolje u brojnim diskusijama sa čitaocima. Naglašava da su mu obični detalji iz aktuelne ljudske svakodnevice, nešto što mora i što zaslužuje da se nađe u kvalitetnoj literaturi.

Avijatičar je roman kome preti da eksplodira od količine takvih detalja. Sastavljen kao mozaik isprepletenih događanja iz perioda oko Oktobarske revolucije i 1999. godine, ali i onoga što se u međuvremenu desilo, uz pomoć nekoliko spretno postavljenih ključeva razrađuje radnju koja konstantno obuzima pažnju i obiluje zanimljivim obrtima.

Na prvih stotinak stranica atmosfera je kamerna, doktor traži od pacijenta da zapisuje svoja sećanja, tu je i jedna, pa druga medicinska sestra, živih likova je malo; sve od početka pa do kraja deluje veoma stvarno i ubedljivo, da bi se na samom kraju, eto, ispostavilo da je u pitanju jedan surealni, može se reći, pa i krimi roman. Opisana sećanja neobična su, arhaična, osim dana u nedelji, namerno se izostavljaju drugi podaci o vremenu, da bi, posle, neki događaji dobili i datum i obilje dodatnih podataka.

U nekoliko rečenica Vodolazkinov doktor na jednom mestu objašnjava da je glavni junak bio zatočenik kazamata, gulaga, i da je, po ličnom naređenju Staljina, njegovo živo telo zamrznuto radi naučnih istraživanja. Odmrzavanje i oživljavanje tela dešavaju se 1999. godine. Projekat Lazarus.

Dalje, u prvoj polovini romana, sve je ispisano iz perspektive Inokentija Platonova, nesvršenog studenta umetnosti, koji upoznaje svet koji ga okružuje i opisuje svoju neveselu prošlost. Okrutne slike koje poznajemo recimo iz dela Solženjicina, isprepliću se s pomalo dečački naivnim opisima savremene Rusije, Rusije koju putem televizora upoznaje i na koju se relativno brzo navikava. Tu su i Robinzon Kruso i dve ljubavne priče, duboko humane, pa Vodolazkinov „obračun” s dve Rusije, onom sovjetskom i ovom koja traje, ima duboko ličnu i ljudsku crtu.

U drugoj polovini romana, radnju pratimo iz tri ugla: pacijentovog, perspektive pacijentove žene i doktorove, da bi se u nekom trenutku sve stopilo u jednu furioznu masu gde više nema potrebe za predstavljanjima i dodatnim objašnjenjima.

Ali da ne kvarimo užitak potencijalnoj publici. Ovaj roman, iako ne i na nivou Lavra, pruža jedinstven ugođaj i mnogo prilika za različita tumačenja. Ruski „Umbertno Eko” vlada materijom jezika i njegove misaone skulpture čine da se ni jedan trenutak uz Avijatičara ne smatra izgubljenim vremenom, iako su sama vremena radnje, zbog svoje složenosti i tragike, za glavnog junaka romana dobrim delom – izgubljena.

S druge strane i kao što na jednom mestu piše, sve je isto, samo su mirisi i zvukovi potpuno različiti.

Podeli s drugima
  • 13
  •  
  •  
  • 1
  •  
    14
    Shares