Pravda za Damba – Zašto dvaes’ gradi kada mašta radi

Posle bezbroj privatnih i državnih časova vaše mladunče će ostati klempavi debil

Maša Vujošević

Po sveljudskim normama nepotizma keva zaposli sina, klempavog debila, u firmi u kojoj ona radi. Sina zajebavaju, keva primeni nasilje i uhapse je. Sin nastavi da šljaka, usere nešto, i premeste ga na nižu poziciju, gde doživljava apsolutno profesionalno degradiranje. Jedne večeri, posle posla, igrom sudbine i sticajem bizarnih okolnosti, pijani ološ sa kojim to nesrećno biće radi, sipa mu, iz nehata, piće u piće. Nekoliko sati kasnije on se budi mamuran na drvetu i provaljuje da zna da leti. Njegov ortak, luzer-entuzijasta, uz pomoć baraba iz kraja, gura tu priču dok se mali ne oslobodi i postane slavan.

Ovo je priča o slončetu Dambu. Slonče Dambo je posle prvog iskustva sa alkoholom doživeo uspeh. Ima još jedna – sa klincima koji pronalaze vanzemaljca, pa ga ostave samog gajbi, on otvori frižider i napije se, što za posledicu ima da jedan od klinaca oslobodi žabe za eksperimente na času biologije – pošto je u “specifičnoj“ vezi sa vanzemaljcem, dakle i on je pjan kad je E.T. pjan/tužan/bolestan. U svetu u kom podižemo decu nema pijanih ljudi – u svetu ih ima. Nema ni životinja koje jedu ljude – u svetu ih ima. Nema ni životinja koje se mlate kućnom rekvizitom. Nema ničeg što bi moglo da podseti na nasilje/netoleranciju/nedemokratiju i sl. Svet mašte koji naša deca posmatraju prolazi kroz naučne debate profila „Kontekstualizacija transrodnosti kroz odnose unutar izletovanja porodice Pepe praseta“. Jedini problem je što niko ne zna u šta će to da izraste.

 

 

Današnji crtani i ini filmovi izbegavaju, npr. pijane junake. E sada, ovako: nijedan od gore navedenih nije namerno i svesno uzeo da pije. Takođe, nijednom gore navedenom nije bilo lepo/prijatno/nezaboravno od tog napijanja – poruka je, za decu, sasvim jasna. I ko, uostalom, može da pomisli da će neko dete da se primi na ideju da je biti obesvešćen fenomenalno? Ta faza dospeva kod nešto starije dece, tzv. tinejdžera, a oni su odavno zaboravili Damba i E.T-ja. Ili možda nisu?

Priča o slončetu Dambu, u ključu analitičkog učitavanja post-smisla je priča o svima koji nikad neće da saznaju da znaju da lete. Zašto? Zato što slonče Dambo odavno ne postoji nigde, samo u maglovitom sećanju ocvalih roditelja koji su se pretvorili u ološ koji sipa piće u piće. Generacija kojoj je bilo sasvim cool da vuk pojede baku, pa da ga kasnije lovac raspori, kojoj je bilo ok da dvoje glupavih i alavih klinaca skuvaju staricu za koju se sumnja da je veštica, sada posmatra svoje mladunce koji posmatraju guzice devojaka sa krilima, tzv. Vinks. I veoma su posvećeni nenasilju/neneuvažavanju/nadritoleranciji i sličnim konzumerističkim antifašizmima, proizvedenim u fabrikama ega diljem čitave planete. Jer , šta je plemenitiji i veći zadatak od toga da naučite potomke da… To su deca bez ožiljaka, kao i bez sećanja jer smo im mi uskratili pravo na to.

 

 

Pored samoglorifikacije obezbeđene tzv. vaspitavanjem dece opšte prakse, u fabrikovanim svetovima dečije kulture zaboravlja se da si nekada morao da zaradiš moći, da otkrivaš talente, dok se danas – takav rađaš. Kao u svetu mašte ponuđenom najmlađima. Dakle, talentovani sportisti, muzičari, lingvisti, mislioci opšte prakse od najranijeg detinjstva se afirmišu u raznim školama za afirmaciju prosečnosti. Niko ne ide da peva zato što to voli, niko ne ide da priča hindu jer mu je zanimljivo, niko ne šuta loptu jer ga to oslobađa već svi idu kojekude jer “imaju smisla“. E, pa, gospodo draga, to apsolutno nema nakakvog smisla, jer posle bezbroj privatnih i državnih časova vaše mladunče će ostati klempavi debil. Zato što ga niste naučili da voli, da bude opijen. Dambovo pijanstvo naivno predstavlja lišavanje inhibicija, u ovom slučaju to je bila nenamerna inicijacija u svet opijenosti.

 

 

Potraga homo-ludensa značajan je sport u našoj sredini, i dnevno skrolovanje obaveza štiti od bilo kakvog pomaka u bilo kom pravcu. Izgubljeni dečaci, kao reprezent nasilja nad društvom, bivaju anatemisani bez ikakvog pokušaja da možda polete. A Petar Pan? On ionako bivstvuje u nekoj Nedođiji. Kao krajnji ishod opštetolerancijskog voluntarizma može da se pojavi Crvenkapin ćale. Ili ne može? Porodica koja ugosti E.T-ja je porodica razvedenih roditelja. Porodica u ostavarenju za decu to nije. I da li se neko seće Hajdi? A Klare, koja je nepokretna u kolicima?

Dragi svetski toleranti i tolerantkinje, umesto što pokušavate da sačuvate moral mladunaca (pretežno bele rase srednje klase) zapitajte se gde su u vašim tumačenjima sveta mašte deca sa posebnim potrebama. Ili bilo koja drugačija deca (razvedenih roditelja, trapava, siromašna, iz mešovitih brakova i sl.). Hipokriziju opšteg mesta donekle ublažuje Elza, jedna od junakinja filma Frozen, trenutno patološkog hita kod najmlađih (na maskenbalima su sve devojčice Elza i to podseća na filmske scene reprezentacije ludnice – kad uđete unutra svi su Napoleon). Elza ne može da kontorliše svoje moći (nisu joj u potpunosti date do kraja filma – ona ih razvija, usled sopstvene nemoći na početku filma), a strah izaziva niz negativnih posledica (kao i inače u stvarnom svetu). Zato se ova junakinja žrtvuje napuštajuću sestru, iako su siročići (roditelji su im poginuli). Princ je prevarant, seljak šljaker je pritup, ali pun ljubavi, političari iz kraljevstva su ološ. Produkcija je odlična, muzika je savršena, majice se skupljaju posle prvog pranja.

Jednom neko reče da je mašta ispravnih ljudi bolesnija od bilo koje izopačene stvarnosti. Pre nego što krenete da filtrirate dečiji svet i da organizujete vuku fer suđenje za prepad babe i Crvenkape, imajte na umu – i Hitler je imao mamu.