Penetracija

ili 20 gradi kad te neko radi

Maša Vujošević

U jednom po svemu beznačajnom trenutku za lokalnu istoriju, a za naših života, izrodio se (ili smo mi izrodili) fenomen neprodirućih bića. To su one antropomorfne prikaze svuda oko nas čija bi glavna odlika bila – apenetrativni. Jednostavno ne dopiru nigde: ni do srca, niti duše, mračnog predmeta želje ili suštine, ama ni do čeg živog i neživog. Dok verujemo da penetriraju, u zabludi smo.

 

 

Gledamo ih, tumačimo njihove postupke, divimo se njihovim bednim opravdanjima, uzimamo ih za žrtve i čekamo svakog trenutka da uđu, ali se to ne događa. Ne bi bili vredni pomena da taj oblik života nije erektirao do mesta gde je penetracija skoro pa sasvim izvesna. Da zlo bude veće, oni ni ne raspoznaju objekat svoje penetracije. Zravorazumska odluka kategorički ne postoji (suviše je jednostavna na tim erektivnim nivoima) i u beslovenom traganju za ciljem, idejom, razlogom, čim god, često izbegavaju prodor u očigledno. Ovo zamajavanje potlačenih traje neko vreme, dočim izostanak penetracije sve više boli. I tu se stvari zaglave.

 

 

Izostanak penetracije frustrira sve: i ovog što očekuje penetraciju, i onog što je erektovao. To je ključ sveg nerazumevanja. Ovaj što očekuje penetraciju (ajde, vozi, mamutijebem) ne kapira da je erektovani nesposoban za istu. Nije to zla namera, ni unapred osmišljeno šikaniranje, nema to nikakve veze ni sa ličnim, niti sa poslovnim odnosom – to biće jednostavno ne gura. Da zlo bude veće, čest je slučaj penetracije unazad. Prodire se naniže, među bića koja su već zadivljena, uplašena ili smorena od erektivnosti kao takve, nikad na gore. Osvaja se kraljevstvo perifernih stvari, detalji su značajniji nego celina i čitav svet dobija obrnut smisao. Izostanak pronicljivosti skup je zanat i sve se češće čuje nešto tipa – i šta je uradio? Ništa!

 

 

Za one pak mučne izuzetke koji lako prodiru postoji epitet neodređenog kvaliteta – kurčevit. Kurčevit, zbog izuzetne sposobnosti penetracije, erektira donekle, erektuje isto tako ove ispod njega i onda može da se jebe sam. Pošto se već unapred prešao u proceni, pomazio izgovore i dao pomen žrtvama, sada je na pustom ostrvu očekujući njihovo prodiranje. Ali ništa. Sa kurčevitim nikad nije izvesno šta će se dogoditi, ali to je manja briga, on će ili sagoreti ili se potruditi da ga zaboravimo, a oni njegovi neprodirući ostaju tu gde jesu. I haj’mo Jovo nanovo – aj’ guraj više, pa ne mogu, evo dajemo ti lopovske, ja gur’o, al’ je bio mrak, bilo je daleko ili previše blizu, guraj bre da ti ne bih gurnuo koznašta bolje da ne znaš gde, vi me svi mrzite! To je kraj uzajamne privlačnosti. To je kraj bilo kakve želje. Tu je mesto atentata na smisao i nadu. Ostaje samo neiskorišćena erekcija.

 

 

Teško prodirući nepotentni vilajet ostavlja utisak da vas je izigrao, njihova nepenetrativnost da vas rade, a lek se pronalazi u filozofskom postulatu – ako njega boli kurac, boleće i mene. Tako oboleli, nesvršeni, bespravno izdignuti jadnici postaju norma jedne stvarnosti, u lokalno veoma benignom istorijskom trenutku, i naši su savremenici. Biće kasno kad neko kurčevit shvati da bez penetracije nema nacije.

Ovaj tekst inspirisan je osnovnom mantrom gore navedene vrste – sve je kurac.