Odlazak poslednjeg hetrikovca
I poslednjeg ljubitelja Šemse
– Kako ti se sviđa tekst? (Ja)
– Pa ono, nije loš, ali ga loše pišeš. (Marko)
– Što?
– Pazi, ti prilaziš toj temi kao da te filmove niko nije gledao. A istina je da su te filmove svi gledali.
– Pa ja računam na one koji nisu gledali.
– Da, ali takvi ljudi ne čitaju blogove.
I to mi sad ide kroz glavu. Svi su pisali o njemu. Ali niko nije znao stranu koju sam ja znao. Ispod tog intelektualnog giganta krilo se detence. Iako je bio 16 godina stariji, on je prema meni više bio mlađi brat, nego stariji. Jednom je na prevaru uspeo da me odvuče u restoran s devojkom u zamku. Da je mama upozna. U jednom momentu smo devojka i ja delili romantičan momenat gledanja, a on je sa strane gledao na nas s onim maloletnim nevinim osmehom. To je bio on. Nevinašce neviđenog kova. Imam tri brata, ali nijedan nije kao on. Niko nikada ne može ni biti. Stalno sam smatrao da je dosadan. Smarao je konstantno na fejsu, ajmo pravimo ovu hranu, odigraj ovu igricu, odgledaj ovo, slušaj ovo. Reci mi šta misliš. Kako ti se sviđa. On je bio moj svetionik. Vodio me kroz burno more života, a ja sam nezahvalno mislio da će uvek biti tu. Sad kad nema više te svetlosti vodilje, ja ne znam šta ću. Prvi talas će od mene napraviti SS Posejdon. Prema svima je konstanto manje-više bio oštar s rečima, ozbiljna figura. A sa mnom… Stalno mi je govorio Čuuuuuuki, zvao me idiotskim imenima kao Tutun Mutun Brukseles, Prasoslav. Ubeđivao me je da idem na pijacu i tražim neke Mustafe za jabuke, da sam potomak bosanskih medveda. Mnogi bi rekli da je bio jedan od onih koji su voleli život punim plućima. Kao nekakav glumački bard. Ali on nije jedan OD. On je jedinstven. On je moj brat i više ga nema. Trebalo bi da me teši što je umro kao srećan čovek. Nedelju dana pre smo bili zajedno u špageteriji. Ispričao mi je kako je video staru devojku i ona ga nije prepoznala. Kaže on meni: ,,Pa nisam se valjda toliko udebljao?” Ja kažem da jeste i da je bio mnogo lepši, a i zgodniji dok je bio mršav. To ga nije zanimalo. Samo mi je rekao: ,,Možda, ali ja sam sada zadovoljan sobom.” Umro je zadovoljan sobom, pored žene koju voli, u zenitu svoga života. Ne teši me. Nema ničeg što me može utešiti. Sad bih sve blago ovoga sveta dao samo da odem malo unazad, da ga pustim da mi bude moj mlađi brat. Još jednom da mi kaže Čuuuuuki. Još jednom da mi dosađuje na fejsu. Još jednom da me nazove starim Jevrejem koji ima milione. Za rođendan sam mu napisao neko besmisleno pismo, ne sećam se da se ikada toliko smejao. Rekao je da mu je to najlepši rođendanski poklon. Dao sam mu ocenu 1.8, kao pravi brat. Ali, Marko, ti si bio čista desetka, jedina desetka u mom životu. Tek sam pre godinu i po u Beču rekao Duki i tebi da vas volim kao braću, i za to mi je bila potrebna boca ruma. A to je trebalo svaki dan da ti govorim, ali ko bi rekao da tebe više neće biti. Nisi smeo da odeš. Ne ovako rano. Nadam se da ima zagrobnog života jer, kad umrem, ima da te nađem.
A u međuvremenu mogu samo u stilu Bogarta reći: ,,Uvek ćemo imati Beč.”
Ostavite odgovor