1486687_934829773207975_7921261889590624398_n

Nikada se nije do sada desilo da neko ko nije bio javna ličnost dobije ovoliko posveta i tekstova o sebi. To je divno i to sve govori (Bratislav Nikolić)

Osnivaču sajta SlovoPres posvećene su mnoge lepe reči. Zaslužio ih je. Nikad više ništa neće biti isto bez njega, ne samo na ovom sajtu. Kako je to Mario Eterović primetio: „Trideset šest godina je zaista malo za sve ono što je Maare mogao da ponudi svetu, Srbiji, nama.”

 

Давай Давай: „Samo nekoliko sati ranije, bodrio me je i savetima dizao iz problema, u kojima sam mu otkrio da se nalazim… S takvom toplinom i mudrošću birao je reči, uveravao me da će sve biti u redu. Došao je, poslednjeg radnog dana, da odbrani svoju rubriku, svoje novinare… Bolestan. To se zove odgovoran čovek. To se zove urednik… I prijatelj.

Naš poslednji kolegijum, kako ispade, ostao je u amanet. Njegove poslednje reči sada mu uzvraćam kao lament: ‘Videćeš, uskoro ti neće trebati (neće biti potrebne – ispravio bi on) drugi ljudi da te vade iz govana. Naći ćeš mir u sebi. Već imaš sve što ti je potrebno, Saljnikov. Možeš mnogo da postigneš, samo čitaj više… Čitaj, čitaj i čitaj. Videćeš.’

Hoću.

Hvala ti, Mare.”

 

Zoran Tučkar: „U životu nekad naletiš na ljude s kojima se ne slažeš praktički ni oko čega, no s njima naučiš više nego u nekom udžbeniku.

Ljeto, Demofest 05, Banja Luka, 2012. On je bio iz Beograda, ja iz Zagreba. On je pisao tada za popboks.com, ja za muzika.hr. Gledali smo i slušali bendove, mjerkali smo jedan drugom stajališta, diskutirali o svakom zarezu i svakoj odsviranoj noti, i svako malo umirali od smijeha, jer, polazili smo od različitih pretpostavki, različito argumentirali, i na kraju shvatili da su nam zaključci – slični!

Tako je počelo druženje koje se nastavilo više preko maila i društvenih mreža, katkad i uživo. I dalje je bilo vatreno s diskusijama i mnogo smijeha između njih. Čitao sam njegove tekstove na portalu popboks.com, poslije i na espreso.rs koji su u pravilu bili začinjeni humorom, erudicijom i pogotovo vlastitim stavom.

Marko i njegova djevojka Kristina su mi bili dragi domaćini kad sam bio u Beogradu u lipnju (junu) 2015. Vraćao sam se u Zagreb s muskulfiberom u trbuhu, vilicom ukočenom od smijeha i punog srca. Naravno, i sa željom da sve to ponovimo u Zagrebu. Ta mi se želja nije ostvarila…

Zbogom, Marko Nikolić, za FB Mihailo Đurić… I hvala ti za sve.”

 

Saša Stajić

In memoriam: Poslednji pozdrav drugu i bratu

Posle kraće bolesti, u Beogradu je juče preminuo urednik Espresa Marko Nikolić

 

„Trudiću se da dođem sutra matori, ali je generalno pitanje koliko ću još moći ovako. Ja ću da guram, pa kad ne budem više mogao, ti mi polako traži zamenu…”

Marko, čoveče. Kunem se životom da nisam imao pojma koliko su ozbiljne ove rečenice dok si mi ih pisao manje od 24 sata pre nego što ćeš otići zauvek. Da sam znao, zabranio bih ti da dolaziš u redakciju. Gde si se juče pojavio, lepo raspoložen, duhovito ciničan na svačiji, ali i na svoj račun, organizovan, pedantan i odgovoran.

Radili smo tek šest meseci zajedno, ali se znamo znatno duže. Još od Popboksovog foruma. Klali smo se oko politike, nalazili na muzici. Hvalili iste filmove, obožavali basket. Ti Zvezdu, ja Partizan, obojica Srbiju i Voriorse.

„Pogledaj naslov.” „Evo, sekund.”

Mislim da smo ove dve rečenice najčešće izgovorili jedan drugom. Ti i ja, koji smo o toliko toga mogli da pričamo, da se složimo ili ne, da polemišemo, učimo jedan drugog i jedan od drugog.

I dalje znam premalo ljudi koji su tako ozbiljno radili na sebi kao ti. Koji su merili svaku svoju reč i branili je snagom granitnih argumenata, iza kojih je stajao život.

Jer, sve u vezi s tobom, kad bolje razmislim, vrtelo se oko života. U slavu života. U odbranu principa. U stav. Nepokolebljiv i odlučan. S kojim se nekad i nećeš složiti, ali ćeš ga poštovati, jer je proživljen i iskren. Do toga ti je posebno bilo stalo – do iskrenosti. A kod takvih ljudi obično nema greške.

Rekao si mi pre nekog vremena da si mnogo naučio o poslu u ovih pola godine. Bilo mi je zadovoljstvo, čast i privilegija što sam te znao, radio s tobom, pričao s tobom, učili se zajedno na svojim greškama.

Pozdravi mi majku tamo gore. I ona je imala taj lavovski ugriz kad je život u pitanju. Bolest je opominjala, ali život nije hteo da čeka. Od iste ste sorte ti i ona, oplemenjivali ste tuđe živote na način na koji to gotovo više niko ne čini.

Tvoj Stajić

 

maxresdefault

Slobodan Vujanović

MAARE, CAARE

Tugujte mojom glavom

 

Kažu da o onima kojih više nema treba lepo da govorimo i pišemo.

Meni to licemerno.

Niti sam imao utisak da bi Maare zagovarao tako nešto. Naročito ne za sebe.

Zato vi zamislite da vam pišem o njemu kao da sam, recimo, besan na njega. Jer ja ne mogu da zamislim da ga više nema.

Jebote, u ponedeljak, pre četiri dana smo se dopisivali, kao da je sve u redu i kao da nema nikakvog razloga da još dugo tako ne bude. Javio mi se da mi kaže da su ga neki moji paganski metalci, Draugnim, ostavili ravnodušnim. Kojom prilikom mi je rekao da je bolje da se pozabavim nekim njegovim „satanistima”, Satyrasis.

I tražio mi nešto spiritualno, a la Jim James.

I obećao mi da će čekirati Moodymannov DJ Kicks.

I preporučio mi Zackey Force Funk.

I čačnuli smo Dveri& DSS.

I…

I…

I…

I onda ovo.

Dođe mi da napišem, i napisaću – jebote, Maare, ti ovo kao Bowie…

Zadaš mi da razmišljam šta „spiritualno” da ti šibnem za dva-tri dana. I odeš.

Kao što znate, Maare je ovaj moj MMG mnogo pomogao svojom glavom. Ne budite lenji, kliknite i opet pročitajte šta je sve pisao.

Za mene. Za dž. Vama.

I on zna da ću mu ja na tome biti večno zahvalan.

Jer sam mu to i rekao kad je odlučio da više ne piše kod mene, već da se bavi svojim Slovopresom.

S tim u vezi, a inače, zanimljivo je da smo se on i ja retko slagali oko stvari koje su nas upoznale i spojile. Muzički ukusi su nam se neočekivano retko preklapali. Filmski još ređe. A u bavljenju i našom i svetskom politikom, ja sam njemu bio previše levo liberalan, a on meni desno konzervativan.

Ali ono zbog čega su mu MMG vrata uvek bila otvorena za šta god želi da kaže i napiše, bilo je to što je on zaista bio od retkih ljudi koji umeju s nekakvim starovremenskim dostojanstvom da otrpe neslaganje s drugim. Prilično sam siguran da je bilo trenutaka u našim prepiskama ili razgovorima kad bi me on rado klepio zbog onoga što mislim ili pišem, ili ja njega, ali on je kod sebe nesporno cenio tu spremnost i kapacitet da stoički uvaži drugoga. Naročito ako je ovaj u stanju da uvaži njega. Tad je Maare, čini mi se, čak bio voljan i da sebe podmetne da bi vas odbranio i da bi omogućio da se vaše mišljenje nesmetano čuje.

Bio je tvrdoglav. Ali je bio principijelan.

Za svakoga ko iole drži do sebe, to je činilo da druženje s njim imponuje na poseban način.

Šokiran sam. I pretužan. I biću još dugo.

Nadam se da mi neće zameriti što sam ovaj tekst umesto njegovom slikom (to mi prekonvencionalno, braate) ukrasio omotom albuma o kome je pisao ovde, i taj prikaz je i dan-danas najčitaniji MMG tekst (to mu nikad nisam rekao).

Jer album u naslovu ima kredo s kojim je Maare živeo.

Do samog kraja.

Hvala ti na svemu, caare.

 

12697357_10153931752999169_9133045451612065756_o

Nebojša Krivokuća

Marko Nikolić Maare (1980–2016)

 

Upoznali smo se zahvaljujući ovom mestu, ovom blogu.

Dugo smo razmenjivali misli pre no što smo se prvi put našli za istim stolom.

Sad mi je odvratno žao što smo više reči razmenili preko ekrana nego uživo.

Uživo je bilo mnogo zabavnije porediti mitologije i sučeljavati stavove.

Smeh zabeležen na ekranu se, jebi ga, ne čuje.

Kad je znao ili osećao da nisam u pravu ili nisam siguran u ono što tvrdim ili sam prosto nesrećan onim što jeste okolo – nije štedeo ni sebe ni mene da bismo došli do onoga što je tačnije ili zabavnije ili barem zadovoljava očekivanja u tom trenutku.

Broj ljudi koje znam a s kojima je vredelo deliti stvari, pričati, slati linkove, razmenjivati poruke ili mejlove – jer ćemo iz te konverzacije izaći bogatiji – sada je manji.

Marko je bio izuzetan tip.

Ko je propustio ono što je pisao, prevodio ili delio, i dalje stoji na mreži, rasuto na nekoliko adresa: Politiks tejps, Popboks, kao Mihailo Đurić na FB i još ranije na blogu Nasdvoje.

Momče, hvala ti na svemu.

Da li je ovo prava pesma za kraj – i to ćemo jednom raspraviti.

 

 

Mario Eterović

Maare, prijatelju, putuj dalje u srce muzike

 

to-je-bitno

Preuzeto s Maaretovog politik tejps tumblra

 

Tako malo viđanja, a toliko puno sadržaja kad smo se videli.

Jebiga, svi vodimo naše sulude živote, jurimo za kintom pod teretom obaveza, gde na kraju počinje komunikacija da se prebacuje na mejlove i četove.

Poslednji put sam se s Maaretom video na Mixeru. Divan dan, na ulicama Beograda, slučajno smo se sreli i odmah nastavili gde smo stali poslednji put, s radosnim osmesima. Jer, ispod svog intelektualnog nadmudrivanja, političkog seciranja, muzičkog preturanja i filmskih osvrta, od početka našeg druženja sam osećao Čoveka koji je bio iskren, strastven i spreman da podeli kompletnog sebe s prijateljima.

Gnjide izgleda žive večno, a najbolji odlaze, nadam se, na bolje mesto. I sada, više nego ikada, shvatam da je Maare bio megacar koji je na najbolji način personifikovao pravi duh Beograda. Ne ovaj palanački, već onaj inteligentni, propitujući, neposredan i s mudima. Svi koji su poznavali Maareta, znaju da je kvalitet njegovog obrazovanja i količina informacija koju je posedovao bila pravo blago. Mozak mu je bio akademski, a duh ulični.

Ceo jučerašnji dan mi je prošao kao u magli. Nesposobnost da osetim reči za ovaj surovi gubitak. Trideset šest godina je zaista malo za sve ono što je Maare mogao da ponudi svetu, Srbiji, nama. Osećaj neverice, šoka i žaljenje što nikako nismo organizovali viđanje dogovoreno na Mixeru. Što nismo nalazili dovoljno vremena za više živih susreta jer, kad smo uspeli da ga nađemo, sati su postajali minute, a priča nikad nije stajala. Žao mi je što nikad nismo stigli zajedno da prošetamo kerove. Žao mi je, žao mi je…

Maare, kralju, surfuj u dalje avanture. Ja se molim za tvoju dušu.

Prijatelji zauvek.

 

mare

Đorđe Kalijadis

Moj prijatelj Maare (In memoriam 1980–2016)

 

Ko je bio Marko Nikolić Maare?

Bio je sin, momak, brat, prijatelj. To su uobičajene uloge koje može imati svaki čovek. Neko se u takvim ulogama snalazi ovako ili onako. Maare je bio neobičan čovek u običnom svetu. Običan svet je bez takvih ljudi dosadan u svojoj običnosti. Oni ga čine uzbudljivijim, inspirativnijim, smislenijim i boljim. Marko Nikolić Maare je sve to radio hrabro i pošteno. Pouzdano znam da je bio valjan sin, nežan momak, divan brat i pravi prijatelj. To je bio Maare. Da, ali nije bio samo to. Nikako nije bio samo to. Bio je još štošta.

Maare je bio sizifovski nadničar pisane reči koju je gotovo fiziološki osećao. Jedan od nastavljača tradicije beogradskog stila. Čitajući njegove tekstove i razgovarajući s njim, mogli ste da se susretnete kako s ozbiljnim opservacijama o Fukou, Jingeru ili Džejmsu Kamerunu, tako i o doom metalu, garažnom rokenrolu, ćevapima ili poetici Šemse Suljaković. Svetski putnik kroz filosofiju, istoriju, sociologiju, političke teorije, pop kulturu, fudbal, basket, medije. I ne samo to. Maare je bio onaj ulični hodač o kojem su pevali Iggy Pop i Zoran Kostić – Cane. Dorćolac i Karaburmac zaljubljen u duh grada. Fajter koji je hrabro izlazio na crtu svakom umišljenom intelektualcu. Prisustvovao sam polemikama u kojima je svojom erudicijom, argumentacijom i vaspitanjem obično matirao protivnika. U razmeni mišljenja je svakome prilazio s poštovanjem i nije podnosio cinizam i podsmeh kojim su se obično služili razoružani neistomišljenici. Voleo je ljude i prihvatao ih onakve kakvi jesu.

Maare je pušio Camel kao Filip Marlou. To mu se slagalo s karakterom. Ne Camel, već taj Filip Marlou. Taj usamljeni privatni detektiv, nekorumpiran i nepotkupljiv, koji hoda kroz velegradsku noć i posmatra sistemsko rasulo sveta i sveopšteg pakla. Oduvek sam imao utisak da su mu te dimenzije bile mnogo jasnije nego nama.

Juče, kada je prestalo da kuca to veliko srce, shvatio sam da više ništa neće biti isto. Maare je sagoreo brzinom i snagom kojom se davao svima. Takvi ljudi ne mogu drugačije. Zato plačem, jer suze su muzika kojom ga pratim na neko bolje mesto na kome ćemo se, verujem, jednog dana ponovo videti i popiti nekoliko viskija.

 

Ana Banić

Za M.

„He said now that you’re in Heaven

Your trials on earth are through

But I didn’t hear him mention

If Heaven’s good enough for you”

 

Maare,

I dalje ne znam kako da se pozdravim s tobom. Ti znaš koliko su mene nervirale one patetične sajber žalopojke, odnosno učestvovanje u trendingu Bovijeve smrti onomad na fejsbuku, ili Lemijeve, pa i Molinine (mada sam tada napisala poduži esej o toj temi). Ne znam ni kako da počnem ovo pismo, tekst, ne znam, ne znam kako da se pozdravim s tobom. Znam samo da to treba da bude na internetu, jer na internetu smo se i „upoznali”. Ne mogu sada da se setim da l’ je bio popboks forum, b92 forum, onaj jumetal neki gde se okupljala omalena zajednica postrok fanova. Uglavnom je bio internet, ali ti nikad nisi bio tek „još jedno biće s interneta koje sluša strava muziku”. Na prvoj real life kafi ja sam znala, znala sam da ću te obožavati čitav život. Divila sam se svem tom znanju koje u sebi nosiš. Toj energiji. Stavu. Iskrenosti. Tvojim rečenicama. Tvojoj nesebičnosti. Kad bih te opisivala ljudima koji te ne poznaju, rekla bih: „Ja njega bezgranično obožavam i ne poznajem učenije biće od njega.” Terao si me da pišem, a ja sam uvek obećavala od ponedeljka ću ti poslati neki tekst. I onda smo se smejali potencijalnim naslovima tih tekstova, jao, onaj „Kako sam počela da mrzim srpski Vajs”. I onda kad sam pokušala da se nakon premnogo vopsa saživim sa saznanjem da si otišao, da nas odozgo gledaš kako smo jedna jadna vrsta, panično sam tražila nekakvu aplikaciju, način da sačuvam naše poruke, te tvoje ideje, misli, opaske jer, jbga, na kraju izgleda ostaju samo reči i muzika. Jednom sam ti rekla kako se ne plašim smrti kao takve, kako se plašim zaborava zapravo. I onda sam pola dana kopi/pejstovala sve što smo ikada u pola noći pisali, te tvoje rečenice za koje sam ti često govorila da ću ih zapamtiti i koristiti kao životni quote. I, jbte, jesmo sebična bića mi ljudi, sebični smo i kad neko umre, jer šta ako umre neko ko nas je činio boljim ljudima, ko je budio svu tu volju u nama. Čitam našu poslednju prepisku, tešiš me kako će sve biti u redu. Razmenjujemo jutjubove i komentarišemo pesme. Smejemo se neuko i plastično napisanim recenzijama koncerata. Zaključimo kako će mnogi od tih nazovi muzičkih kritičara biti sutra savetnici/e u nekom ministarstvu. I promenimo temu jer nam je muka od svih tih navodno urbanih rokenrol bgd likova.

Jao Maare, juče, danas, jedino što mogu da radim jeste da čitam tvoje prepametne misli o muzici, svetu i svemu. Sad bih ti rekla: „Jbte, Maare, ne mogu ja ovo, to da shvatim da te više nema”, a ti bi me hrabrio da mogu.

Promene te i uliju ti snagu romani, albumi, filmovi, i oni retki ljudi koje si imao sreću da poznaješ. Meni je to bio Maare. Više nikad neću pomisliti da život počinje od ponedeljka. Uvek sam mislila samo da završim još ovo, samo da mi prođe još ova frka, pa ćemo da klopamo bolonjeze (jednom si mi pomenuo da tvoja Kristi to voli), pravimo šizofrenu rep kantri metal listu, i pričamo sve one tople priče.

Marko Nikolić je bio moj omiljeni novinar i muzički kritičar. Bio je moj prijatelj.

 

Bratislav Nikolić

Marko, hvala ti što sam te sreo

 

11934517_10207663773496931_6003059282264262553_o

„Piši, piši, ti treba da pišeš”, stalno mi je poručivao Mare i konstantno me bodrio i dizao mi samopouzdanje. „Ako ikad napišeš knjigu, računaj da ćeš imati izdavača”, dodavao je. Ja baš i nisam verovao u sebe, ali mi je neviđeno godila njegova podrška. Intimno sam ga doživljavao kao pravu intelektualnu elitu i govorio sam mu: „Gotivim te jer si mozak, ali ideološki se, naravno, uglavnom ne slažemo”, a on mi je na to odgovarao: „Kako to objasniti nekom trećem, koji na nas gleda kao da smo na istoj strani?” 🙂

Koliko god svako od nas voleo sebe, nekim ljudima morate da priznate da su pametniji i obrazovaniji od vas. Njemu sam to priznavao bez ikakvog problema, tu od početka druženja nije bilo dileme.

Pripadao je grupi ljudi koji mi nisu bili najbolji prijatelji, ali s kojima sam imao posebnu vezu, kao nešto uzvišeno i strašno važno, ali što se nikad javno ne govori.

Poslednji put smo se videli davno, letos u Atini, i sedeli smo u bašti kafića Six Dogs na Monastirakiju, sakriveno mesto u hladu, sjajno da se popije kafa na 35 stepeni. On je bio, naravno, sa svojom Kristinom, a ja s Jovanom. Posle te kafe smo se malo šetkali po centru i pojeli sladoled, da ubijemo vreme do polaska njihovog autobusa kojim su se vraćali u svoje letovalište. Sećam se da smo baš uživali i puno se smejali sve to vreme.

Kada sam čuo da je umro, posle početnog šoka i tuge, prvo što me je stiglo jeste griža savesti zašto se nismo videli u skorije vreme. Ali onda sam se setio te Atine, koliko mi je taj susret ostao u lepom sećanju i bio sam miran.

Marko, hvala ti što sam te sreo.

 

12698468_10153931750029169_7526974979846443273_o

Podeli s drugima
  • 69
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    69
    Shares