Untitled-1

Da, razgovarali smo o Nebu, ali smo zamišljali da će putovanje otpočeti negde tamo, u dalekoj, dalekoj budućnosti

Tijana Bajović

Javili su mi da si umro. I nisam verovala. Čitala sam tekstove koje su ti prijatelji posvetili. I plakala sam. Svi su govorili o tvom intelektu, koji je toliko nesvakidašnji i vanserijski da bi trebalo izmisliti posebnu reč za njega. Pomislila sam – svi te znamo kao poslednjeg renesansnog genija, zato ti neću pisati o tome. Neću pisati ni o tvom karakteru, drugi su sve rekli. Pisaću ti o onoj drugoj tvojoj strani: večnoj duši i Nebu.

Čula sam kako svi govore o smrti, da više nisi. A ja, ja znam da jesi. Da si tu, među nama, u drukčijem obliku. I ne razumem zašto svi misle da si umro, kada nisi verovao, kada ne veruješ ni u vreme ni u smrt. Znaš da je smrt samo obred prelaza u nešto bolje, u nešto plemenitije, nešto više. Oduvek si govorio kako si siguran da ćeš na Nebu šetati nepreglednim poljima, uz svoju srodnu dušu, Kristi, pored reke života. Jer si znao da ćeš voleti ne samo na ovom svetu, već i iza, u večnosti. Govorio si da ćeš odozgo paziti na sve one koje voliš i da ćeš naći načina da im šalješ svoju ljubav, sve dok ti se ne pridruže. Da, razgovarali smo o Nebu, ali smo zamišljali da će putovanje otpočeti negde tamo, u dalekoj, dalekoj budućnosti.  Znao si da je energija milijardu puta snažnija od materije i da posle fizičkog kraja – ljubav ostaje. Ljubav koja ne poznaje ni boju, ni klasu, ni poreklo, ni rod. Ljubav, koja je bezgranično topla, sve prihvata i svakog grli. Nebo je za tebe bilo ideal, cilj, ishodište Puta – jedina istina i „mesto“ na kome je prestajala sva okrutnost ovog prolaznog sveta: nepoštenje, pohlepa, mržnja, laž i zlo.

m: koja je to najvažnija stvar na svetu?

m: ono čemu svako biće teži

m: da se vrati

m: s…

m:?

t: sreća?

m: spokoj, sestrice

m: spokoj.

Znam da te sada ljuti što toliki svet plače za tobom. I da vičeš odozgo koliko smo glupi što ne vidimo da si tu. A opet znam i da se delićem duše raduješ što te je toliko ljudi volelo, što te toliko ljudi voli. Samo što niko od nas nije pomišljao da više nećemo imati prilike da ti to pokažemo smehom, već samo suzama.

Rekao si da ćeš biti jedini koji će svoju sahranu gledati s Neba. I znam da si gledao, a znam i da i dalje postojiš.

Neću ti reći zbogom, Mić, jer oboje znamo da vremena, kraja ni početka nema, dok jedino večnost jeste.

Do sledećeg kruga, druže, vedro Nebo, dobre knjige i najbolju muziku ti želim.

T.

P.S. „Neki će svemir ponovo da nas stvori…“

Podeli s drugima