Neprolazna toplina karipske Zore
Slučaj pesme No, No, No/You Don’t Love Me na mnogo direktniji način od suvoparnih teorija o uticajima, krađama i pozajmicama, demonstrira brojne međužanrovske dodire koji od sredine prošlog veka kroje kapu savremene muzike
Marko Nikolić
U Bibliji se tvrdi da na početku beše reč, ali ovde to nije slučaj. Na početku beše rif – i to iz pesme She’s Fine, She’s Mine, bluzera iz Misispija Ellasa McDaniela, široj javnosti mnogo poznatijeg pod umetničkim pseudonimom Bo Didli (jedan od uvrnutijih omaža ovoj legendi potiče i sa ovih prostora). Etiketa je Checker, a godina proizvodnje 1955:
Pet godina kasnije, njegov kolega Vili Kobs „maznuo“ je rif i njime oplemenio pesmu You Don’t Love Me:
Mada je za našu priču možda i važnija verzija iz 1963. u izvođenju Genea Thompsona & The Countsa. Bluz je dobio ritam za igranke:
Beležimo i snimak iz 1965. The Starlets čitavoj priči dodaju elektrifikovanu hippie aromu i uvode u igru ženske vokale:
Sve ove ploče prolazile su fantastično na raspojasanim žurkama širom Jamajke na kojima je muziku birao Coxsone Dodd, čovek u čijem je vlasništvu bilo brdo američkih ploča i za to vreme moćan soundsystem. Kada bi išao u Ameriku po vinilnu „municiju“, njegova majka preuzimala je brigu o igrankama. Vremenom je Dodd primetio da sa izvora stiže sve manje upotrebljivog materijala za vrtenje, a publika je želela još. Bacio se na produkciju dobro poznatih R&B standarda u novom, karipski skakutavom odelu. Za rocksteady izvođenje iz 1967. izabrana je tada petnaestogodišnja Dawn Penn:
Dodd je postao ostrvska legenda koja je posthumno i odlikovana, a mlađana Dawn (Zora) se po snimanju još nekoliko singlica odlučila da se prepusti talasima Karipskog mora i preseli na Devičanska ostrva, kod rođaka njenog oca. Ostala je 17 godina, i iako tvrdi da se i tamo bavila muzikom – jasnih tragova nema, baš kao ni o rasizmu na koji se često žalila pričajući o tom delu svog života. Pesma je i dalje pričala svoju priču – iako obrađivana u starom ključu kao recimo ova temperamentna obrada zlosrećnog bračnog para Tarner iz 1969, karipska verzija imala je mnogo veći sveukupni uticaj na globalna muzička strujanja. Pre toga, slušamo Tinu:
Godinu dana ranije na Jamajci je osvanula instrumentalna/dub verzija pod imenom Loving You koju potpisuju Džeki Mitu, legendarni klavijaturista i muzički direktor već pominjanog Studija 1 (One), i njegova „klapa“ The Soul Vendors:
Vraćamo se ponovo na kopno, i to u Memfis u Tenesiju. Tamo su tri sestre i jedan brat Brown 1971. natočili vrhunski soul u već poznati krčag. Muzički besprekorna, ova obrada predstavlja duhovnost crnačkog juga u svom najboljem izdanju:
U nešto tvrđoj Doddovoj produkciji, Mittoo se 1972. još jednom, ovaj put samostalno, okušao pri zahvatu ove trake. Ghetto Organ je spaljena karipskim suncem ali zadržava primetan didlijevski šmek:
Godinu dana kasnije na snimku Screaming Target didžeja Big Youtha (izvorno su didžejevi na Jamajci bili ono što su kasnije u SAD postali emsijevi) značajno pomera klatno inovacije na karipsku stranu:
Iz iste godine datira još jedna „spaljena“ verzija koju pod imenom No, No, No potpisuje KC White. Definitivna kanonizacija blues trake u reggae tradiciju privodila se kraju:
Ne zna se iz koje godine datira dub verzija pesme iz kuhinje King Tubbyja, autentičnog jamajčanskog genija. Sva je prilika da je u pitanju sredina sedamdesetih:
Sa Jamajke stiže i obrada legandarnih Black Uhuru iz 1979. Sumanuto štrikanje Robija Šekspira na četiri žice odgonetka je zbog čega ovaj basista u krugovima muzičkih sladokusaca ima reputaciju nalik na onu mnogo slavnijeg literarnog prezimenjaka. Ožeži, Robi!
Uticaj ove pesme ogleda se i u semplovanju/“skidanju“ njenih delova za potrebe drugih kompozicija. Recimo, Smoking My Ganja, rastafarijanska himna ostrvskih rege magova Capital Letters iz 1979, počinje „odnekud“ poznatim uvodom pre nego što šmugne svojim putem bežeći od murije (i simboličke i faktičke) u dimu kanabisa:
Godinu dana kasnije, još jedan Jamajčanin, Enos McLeod poslužio se bas linijama pri sklapanju svoje trake Me and Mi Lover:
Najinovativnije rešenje ponudile su žanrovski nesvodive Njujorčanke Luscious Jackson u svojoj „ličnoj karti“ – singlu Daughters of Khaos, skinutog sa sjajnog EP izdanja In Search of Manny (1992). Usemplovani glas Dawn Penn prirodno srasta sa semplovanim bubnjem iz Hendrixove Little Miss Lover. Glasno slušanje se podrazumeva:
Slično nenadmašnom produkcijom može se pohvaliti i dancehall obrada obrade obrade Dawn Penn iz 1994. Tandem Steely & Clevie prigrlio je semplovanje (i na elegantan način potcrtao cikličnost muzike), a u zrelom, formiranom glasu Pennove čuje se ulazak u petu deceniju života što je velika razlika u odnosu na mladalačku nestrpljivost iz ’67 verzije. Ovde se spora pevačka melodija vuče do mozga iz kog posle ne zna da izađe požurivana skladno sklopljenim dabplejtom. Pesma je bila veliki hit, a rege je i definitivno postao mejnstrim:
Da uspeh ima i tamnu stranu, ubedljivo svedoči dalja sudbina ove verzije pesme – štrpkanja i obrade grupe Aswad, Rijane, Bijonsi itd. ne mogu ni da primirišu originalu, zadovoljavajući se turbo rešenjima nauštrb čiste emocije. Što u dobroj meri može da se kaže i za najnovije javljanje Dawn Penn, koje se na jutjubu pojavilo – danas.
Na samom kraju, ne zaboravimo da se ipak radi o nepresušnoj inspiraciji, potekloj iz lekovitog blata Misisipija, koja ne prestaje da sjaji već punih 60 godina
Ostavite odgovor