Neki Beograd – Moj!
Beograd, grad u kojem je vreme najskuplja stvar. Uvek bilo i biće
Radica Milovanović
Grad u kome sam sa dvadeset i nešto videla tenkove na ulicama, ostavljali su jezive tragove po asfaltu, tresao se grad, plakao, prvi put od suzavca. Grad u kojem su uvek neki štrajkovi, bili i još su, kada nema prevoza jer su ulice zakrčene, pa sa posla peške kući. Nebrojeno puta pored kordona policije, mnogo ali mnogo sam ih videla. Narod nezadovoljan, štrajkuje, uzvikuju se parole, policija stoji, čeka, radi svoj posao, mi prolazimo kao normalno. Grad u kome kreneš kod lekara a ono štrajk i to više puta i zezneš sve analize koje zakazeš, kupuješ gumene rukavice kad kreneš kod ginekologa, anesteziju kod zubara. Grad iz kog su otišla naša braća, očevi, prijatelji u neki rat. Odveli ih po noći, nestajali su. Grad u kom je vladala glad i embargo kolači. U kom je meso i jaje bilo pojam jer ga nigde nije bilo. Glad koju nismo osećali, misleći na naše koji ratuju, ne znajući protiv koga i zašto. Grad u kome su se svakog sata menjale cene, u kom se jurilo da se kupi nešto ako je u neku prodavnicu stiglo. Vreme u kom smo pocčeli da šetamo, da lupamo šerpama, da pištimo pištaljkama. Da opet gledamo policajce od ne znam gde, da dobijamo batine, da se borimo, da… Dani u kome je politika i svađa dva brata bila normalna oko političkih stranaka. Izbori, izbori i izbori, dani i noći provedeni uz televizor. Slušajući priču o dedi u unuku. Tada sam znala sve političke stranke, svakog političara, sve sam pratila, borila, nadala. Svanuo je taj 6. oktobar, gledala sam u nebo i mislila da dišem drugačije, da je nešto drugačije, da… Sve je to trajalo kratko. I onda razočaranje, muk!
Grad na koji su najviše sipali bombe. Tresli su mi se prozori kada je pogođen Avalski toranj, Bubanj potok, Volgina. Brujala mi je čitava zgrada kao da će biti zemljotres kada je pogođena kineska ambasada, vrata od terase su mi zalupila kada je pukla Straževica. Gledali smo u mraku PVO, pušili Moravu i čekali sledeću bombu. Bila sam na zadnjem spratu. Ležala u mraku, slušala avione i psovala da neki više uleti u sobu – samo da ih ne slušam više! Moj brat je uleteo u RTS kada je pogođen, izvlačio ljude napolje. Zvao me u pet ujutro nekog jutra da pita da li smo živi, jer je nešto puklo da mi se krevet u sobi pomerio. Nikada ga nisam pitala šta je tada otišlo. I smejala se kao nikada do tada, a i od tada. Moja majka je išla po vazdušnoj opasnosti preko Gazele na posao, svaki dan, kao i svi i… ništa.
Ne zanima me politika, ne znam ni jednu stranku, ne znam ko su nam ministri, ne želim da znam, neću više. Neću i tačka.
Dosta je!
Pokušavam da u mom gradu stignem negde gde sam pošla, jer ne umem više da izračunam vreme koje mi je potrebno od tačke A do tačke B. Nekada mi je trebalo 20 minuta do centra grada, sada to ume da bude više od sata. Pokušavam da živim onako kako mogu. Da se sećam lepog Beograda, da ovaj sada što imam volim, ne primećujem stiskanje, guranje i gužve na sve strane. Da me niko ne dira, nikoga dirati neću. Zaobiđite me!
Hoću malo dostojanstva, neću više da se borim, uzalud je. Hoću da uživam u ovome što imam, kako znam i umem, bilo je gore. Nisam imala nikoga na selu da mi zakolje pile, prase,da jaje, paradajz. Jela sam godinama brašno u raznim varijantama, kao i većina nas sa asfalta. Danas mogu da kupim 10 jaja, pile, skupim pare i odem nekada na koncert, u pozorište i dosta.
Kome je do borbe, neka izvoli, meni je dosta. Najbolje godine svog života sam provela u borbama, politici i ništa. Od svoje dvadeset i neke do trideset i neke nigde nisam putovala, bile su sankcije.
Prošetaću Knezom, Kališom sa kokicama ili bez njih. Biće mi dobro, voleću svoj grad, kao što sam ga uvek volela. Uživaću i bežaću od politike jer nema dobrog političara kod nas.
Ostavite odgovor