Naš nastavak

Biti roditelj jeste obaveza ali pre toga, biti roditelj je ljubav

Radica Milovanović

Većina ljudi rukovodi se praktičnim stvarima, posebno kod nas. Čekaju posao, nemaju stan, čekaju da čekaju… Zašto ostavljaju ljubav da čeka? Zašto je ne množe? Zašto ne dozvole sebi da vide šta je njihova ljubav napravila, šta se rodilo iz nje, šta će nastaviti da živi i bez njih? Prirodno je da kada se dvoje ljudi vole, žive zajedno, požele da podele tu ljubav sa nečim iz sebe. Da ta njihova ljubav dobije oblik, da može da je vidi svako, da mogu da je poljube svaki dan, pomaze, da vole ljubav. Da, voleti ljubav, to je vrhunac dvoje ljudi. Najplemenitiji i najčistiji izvor ljubavi koji postoji i koji je postojao.

Odlaganje zbog praktičnih stvari vodi gašenju ljubavi. Odlaganje iz straha, sumnji je već psihološki problem a i tu se treba zapitati zbog čega su dvoje ljudi u vezi ili braku, čega se boje, zbog čega postoje sumnje?

Ako je glad nagon, i ljubav je ne neki način. Priroda nam je dala, zašto onda jedemo kad smo gladni, a ne zadovoljavmo prirodu da vidi naš plod?

Iz one sam starije, romantične garde kojoj je dete kruna ljubavi i ne umem da shvatim da dvoje ljudi koji se vole ne žele da nose tu krunu, da je stave i da ljubav njima vlada čitav život. Jednostavno, ne umem.

Moji prijatelji su dobijali decu devedesetih. Bili su ratovi, bile su inflacije, strah je bio prisutan u svim porama života, ali oni su se voleli i rađali decu. Meni se nije dalo. Možda zbog toga mislim ovako. Ja sam želela dete, priroda nije dala. Verovatno je imala razloge za to.

Tužno je kada ljudi zagaze u godine i onda se trude bilo sa kim, na bilo koji način da ostvare sebe kroz roditeljstvo. To, po meni, nije čin ljubavi, to je dokazivanje, sebična potreba da zadovolje sebe ili je vapaj za ljubavlju koju su ispustili u životu, jureći karijere, posao, stan, pravu ljubav.

Život bez dece nije prazan, deca ga čine boljim, bogatijim jer ljudi su bolji kad imaju ispred sebe nekoga ko je deo njih.