Foxcather – Bennett Miller

Neočekivane pouke stižu sa rvačke strunjače u jednom od boljih “neameričkih” američkih filmova u poslednje vreme

Marko Nikolić

Svako ko je imao priliku da uživo vidi mog pokojnog teču, mogao je njegovu korpulentnu figuru s lakoćom da poveže sa rvanjem. Kao mladić se bavio ovim klasičnim sportom i zbog povrede mu je izmaklo učešće na Mediteranskim igrama, čini mi se u Izmiru (pogrešno mi se čini). Nažalost, nisam nikada imao tu priliku da ga vidim u onom smešnom trikou (a realno je bio smešan i u drugim izdanjima), ali mi je jedanput objasnio suštinu sveg tog grljenja na strunjači za kojim su antički narodi ludovali: “Meni Mile kad stegne ruku krenu mi suze na oči. Jak je kao zemlja, ali je spor, brži sam od njega. Kad ga do’vatim, bacam ga levo-desno po sali kao od šale.” Spretnost pre snage.

Sličnu sportsku spretnost u odabiru (sportske) teme režiser Bennett Miller već je iskazao u svom prethodnom delu Moneyball, koji na papiru zvuči dozlaboga dosadno – kako su treneri u bejzbolu počeli da se služe statistikom – a zapravo je iz ove suve drenovine iznedren prilično zanimljiv i topao film. Za ovaj put, Miller se odlučio za još egzotičniju postavku – rvanje, i to ono olimpijsko (onaj američki cirkus je lepo obrađen u poslednjem dobrom filmu Aronofskog), i to u Americi, i to bazirano na istinitim događajima. WTF?

(Umnogome) zahvaljujući komunističkom bojkotu Olimpijade u Los Anđelesu 1984, kome je prethodio američki bojkot iste svetkovine u Moskvi četiri godine ranije, braća Mark i Dejv Šulc okitili su se olimpijskim zlatima. U njihovim, prilično tihim, asketskim životima ne dešava se ništa posebno osim uobičajene svakodnevne rutine koja se svodi na bacakanje po strunjači i podizanja neke mizerije koju im dotira država. A onda jednog dana, Mark dobija poziv od Džona Dipona, naslednika čuvene američke porodice (znate za Dipon upaljače) da ga poseti na njegovoj Foxcatcher farmi. Stiže helikopter a zatim i ponuda, nezamisliva za amaterski sport – život na farmi i uslovi za treniranje kao iz bajke. No, bajka ima i svoju tamnu stranu, a Džon, iako dobrotvor, ornitolog i štasvene, vremenom pokazuje sve veću “čuknutost”…

Miller je za potrebe dočaravanja verne, dokumentarističke, sivkasto-zlokobne atmosfere, svesno žrtvovao generički holivudski, harizmatičarsko-celebrity pristup, koji je zapravo gospodski ismejan polaganim ritmom odmotavanja priče u kojoj nema praznog hoda garniranog sjajnom, Zlatnom palmom ovenčanom režijom koja kao da je na autopilotu, osvajajući pažnju pukim prikazivanjem umesto da na silu ubeđuje. Dok uživa kako se bazično sportski film neprimetno transformiše u antičku dramurdu, gledaocu je,  ovom nepretencioznošću omogućeno da gotovo oseti (čulima i na koži) svu raskoš veličanstvene prirode na farmi i bedu tj. slabosti priroda ljudi sa farme. Zamislite američki, a evropski film s radnjom i poukom (a najuspešniji režiser s ovih prostora svih vremena Kusturica jednom prilikom je duhovito primetio da se najkvalitetniji od te fele već neko vreme snimaju u Iranu) – i više ne morate da zamišljate, jer sada imate Foxcatcher.

Film je nastao na osnovu knjige Marka Šulca u kojoj su potanko prepričana zbivanja na farmi. Autor i glavni junak se javno žalio na jednodimenzionalnost ličnosti u filmu, uključujući i njegovu, rekavši da je sveden na “gomilu mesa bez mozga”, ili tako nešto (u međuvremenu se predomislio). To je načelno tačno, ali je izgleda bilo nužno zarad bežanja od plitke patetike, što je izvedeno bez greške i doprinosi težini atmosferičnosti apstrahovanjem studije karaktera. Prisetimo se samo one otužne multidisciplinarne aspiracije nesrećnog Chefa, i ne zaboravimo sve te fleke od brze hrane u koju je natrpano previše curećih priloga. Kao da se u svakodnevnoj tiraniji usiljenog podvižništva neprestano smeće s uma da je svedenost vrlina. Foxcatcher je upravo to – proverena bakina kujna, plaćena Nadnicama straha.

Čak i u svojim psihološko pojednostavljenim rolama Čening Tejtum, Stiv Kerel (koliko brzo kucam isprva sam napisao “krele”) i Mark Rafalo ležerno, dakle u najboljoj holivudskoj tradiciji, drže dvosatnu glumačku akademiju. Iako trenutno neslavno prolazi na bioskopskim blagajnama po Americi (prevashodno zato što ambicija filma nije da bude blokbaster), njena filmska akademija je prepoznala vanrednost ovog filma u ukupno pet kategorija. S obzirom da je reč o mom nespornom favoritu, iako ja navijam da uzme sve, sva je prilika da neće dobiti nijedan (kao ni American Hustle ili Frozen River pre njega). Što i nije neki poseban bedak – samo gledanje ovog filma već je dovoljna nagrada po sebi.