mache

Pre sedamnaest godina dobila sam na poklon slatku cica-macu. Malu pufnicu. Kad smo utvrdili pol i videli da je muškarčina, dobio je ime Đorđe, po onom “Maziću ga i paziću ga”. Ćerka moje drugarice, tad je imala šest godinica, prozvala ga je Đorđeta iz samo njoj znanih razloga. I ostao je Đorđeta

Radica Milovanović

Brzo je postao vladar u našem domu. Sve je bivalo podređeno njemu. Bio je gospodin čovek, pardon mačak. Nuždu je obavljao u kupatilu u lavoru u kom sam cepkala novine (za bolje i ne služe), da bi on zatrpavao minuli rad. Znao je ponekad da piški u kadi na onoj rupici za odvod vode. Što se tiče klope bio je manijak, nikad sit! Ali nikad! Kupovali smo mu krekere, imao je odličnu porciju, ali kako ko krene u kuhinju, kreće njegov trk i sirena od “mjaooooooo”. Kreten. Pričao je non-stop, kao da je žena. Mada je i on dokaz da su muški veće pričalice. Kako uđem u ulaz zgrade (a stan je na četvrtom spratu), on zna da sam to ja i eto sirene “mjaooooooo” (prevod: ’gde si gladan sam’). Kako otvorim vrata, krene šlihtanje oko nogu i “mjaooooooo”, dok ne dobije krekere i onda me zaboravi – do sledećeg odlaska u kuhinju. Spavao je na fotelji, ali kad i kako, ne znam, ujutru je bio kod mene u krevetu. Na glavi ili pored, na jastuku, čovek spava sa mnom. Otvorim oči, otvara i on i počinje kupanje njegovo, umiva se čovek. Odgledam ja taj ritual i ustanem, i nezaobilazna sirena “mjauuuuuuuuuuuuuuuu” – gladan je. Dam mu da jede, onda ja dolazim na red. Kažem ja, gospodar naše kuće.

Zbog njegove halapljivosti, uveli smo pravilo da su vrata od kuhinje uvek zatvorena, a od kupatila otvorena. Znao je pokojni ćale da se zezne, pa je bivalo veselo. Šta će čovek, znao je da se jedna vrata zatvaraju a jedna ostavljaju otvorena, ali koja? I, tako je Đorđeta uživao u svom carstvu. Volela sam tog šinutog mačka mnogo, jer je bio blenta prava. Pored njega nisam bila sama, sa njim se uvek nesto dešavalo… Zajedno smo i u ratu bili. Za vreme bombardovanja, kako pukne bomba, Đorđeta se nakostreši i pobegne ispod stola. Hrabrica moja! Možda je to uzrok, nikad neću znati…

Jednog nedeljnog popodneva, posle ručka, mama je ušla u kuhinju da opere sudove. Otišla sam u kupatilo da pokvasim magičnu krpu, da obrišem prašinu, dolazile mi gošće neke, pa nema smisla. Đorđeta je pustio sirenu u kuhinji kao da nikad nije jeo, mama iznervirana više, tupnula je nogom u patos i isterala ga napolje. Eto ga kod mene u kupatilu, ona sirena od “mjauuuuuu” počinje da dobija neki čudan zvuk. Popeo se na kadu i krenuo zavijajući ka meni, pitah ga: ‘Đole, koji ti je?’, nastavio je, počeo da se nakostrešuje ulazi u lavabo, pomislih “Najebaću, bež` napolje’, krenuh unazad i trk na ulazna vrata. Tu me je stigao, zaskočio, nakostrešen kao nikad do tad, ogroman (nisu u strahu velike oči), I počeo da mi ždere levu nogu, viseći na meni.

Nisam znala šta da radim, gledam kako me grize u šoku! Bol nisam osećala, nisam kapirala šta mi se dešava. Dotrčala je mama, otrgla s mene i zatvorila vrata. Nastavio je da divlja, da se dere i lupa na vrata. Ostala sam na hodniku i tek tad osetila neopisivu bol. Sa noge je curila krv. Otišla sam kod drugarice, nisam znala šta me snašlo. Vidala mi je rane, bile su grozne, pozvah mamu da vidim da li je živa jebote! Javila se normalno, kaže miran je, dala mu je krekere i onda “mjaoooooooo!” Čuo mi je glas preko telefona i počeo da lupa po ulaznim vratima. Shvatila sam da mi povratka kući nema sve dok je on u stanu. Rešio je da me dokusuri, a zašto, ne znamo pojma. Stigle su mi gošće. Sačekala sam ih napolju, sišla je i mama.

Pitali smo sve iz komšiluka da uđu i izbace mačku. Niko nije smeo. Zvala sam brata da dođe da ga upuca, rekao mi je da sam luda i nije došao. Kako si sam kad si u sranju! Stojim k`o siroče ispred zgrade, iscepana, krvava, izujedana, molim sve ljude, čak i brata da mi pomognu, niko ništa. Svi imaju preča posla.

Naiđe Faca Šiptar, ortak iz kraja, kaže “Ma hoću bre, nema frke, sad ću ga izbacim”. Keva i on su se popeli u stan, stavili ga u korpu za veš i vezali je. Ne znam gde ga je Faca odvezao. Zahvalna sam mu do kraja života! Kad god ga sretnem, kažem “’De si, spasitelju moj.”

Onda je na red došla treska i pogled na koleno, koje je već tada počelo da liči na osrednji balon, a boliiiiiii u p.m. Aj’ u Urgentni Centar, šta ću? Jedva sedoh u taksi, kuma sa mnom, ja u nervnom slomu, bolovima, tamo opaljeni doktor, neka živi, nasmejao me pošteno. Pitao me šta to gajim u kući – “Leoparda, geparda, tigra?’ Očistiše mi rane, dobih boce. Pretekoh!

Posle nekako prospavane noći, kako sam otvorila oči, počela da plačem. Gde je Đorđeta, da li je jeo… Keva je ‘tela da me ubije. Pukla sam valjda bila (bila?). Zvala sam veterinare i pitala šta je moglo da bude uzrok sto me je napao mačor. Kažu zato što se nije pario. Kao da sam mu branila? Imam komšiju veterinara, kod kog sam se pre događaja raspitivala kako da znam da je u teranju. Rekao je da će se osetiti po mokraći, zapišavaće sve po kući. Đorđeta to nije radio. Imao je četiri godine, ne znam koliko je to mačjih, ali nije pokazivao znakove teranja. Znao bi komšija, ako ne ja. I na kraju ispade da sam najebala zbog parenja! E, to ti je da se ubiješ, majke mi!
Imam još uvek ožiljke na kolenu od njegovih ugriza. Često mi se učini da ga ugledam, prisetim se nekih situacija, lepih. Ali sve ovo ružno prekrilo je te lepe, šašave trenutke.

Patila sam dugo za njim. I sad mi nekako bude teško kad se setim svega. Pa se zapitam, da li ja volim i patim za onima koji me povrede? I kako više da verujem nekome? Spavao mi je četiri godine na glavi i izujedao me. U našoj kući, kućni ljubimci su od tad zabranjeni! More ni ribice u akvarijumu neću da držim.

Mjaoooooooooooo!

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •