coneheads1

U večerašnjem odabiru trilinga ploča za recenziranje, našao se i veliki Markov favorit za album godine – pravo iz podruma koji su naselili vanzemaljci u severozapadnoj Indijani. Ovozemaljstvo preterano ne krasi ni druga dva odabira

Marko Nikolić

Al Lover – Cave Ritual (Stolen Body)

allover

Producent iz San Franciska tvrdi da su na njega muzički podjednako uticali i 13th Floor Elevators i DJ Shadow, što samo po sebi znači da su u pitanju psihotični bitovi koji Ala Lovera smeštaju u sazvučje Sun Araw, „krivca“ za deo sada već legendarnog soundtracka za video igru Miami Hotline (1),  ranog Paula Whitea (sa sve semplom Kinga Crimsona), mladog Tobacca pa možda čak i samih početaka Forest Swords. No čovek zaslužan i za neke remikse radova zanimljivih Afro-Šveđana Goat, DJ metodama postiže da Cave Ritual zvuči kao da ga svira pravi pravcati bend. Za ovu priliku rastrčao se na sve strane te njegovo ime može da se čita i kao „all over“ – prva polovina ukupno četvrtog albuma u njegovom otpada na dvadesetominutnu visokotenzičnu simfoniju Genisis Porridge (pretpostavljam, omaž članu kultnih industrial pionira Throbbing Gristle), da bi zatim Lover spustio loptu i zadovoljio se vrlo uspešnim zvučnim razglednicama iz Indije, iz pustare, sa autoputa, nedefinisanog mesta i, naravno, iz svemira. Ovaj album je bogomdan za višenamensko „zvučno pokrivanje“ (špice, reklame, džinglovi itd), samo još da ljudi koji se bave tim poslom saznaju za njega… Što se nažalost neće dogoditi. (8.5/10)

Metz – II (Sub Pop)

metz

Zilioni bendova skriveni su po bezbrojnim džepovima buke, te svaki put kada jedan od njih odskoči i pređe granice svoje primarne ciljne grupe, po čelu počnu da se račvaju brojne krive smrknutosti usled činjenice da u većini takvih slučajeva neka veća etiketa prodaje bele bubrege širem auditorijumu, kako je to sad već postala uhodana net praksa. Danas se gotovo više niko ne seća izvikanih Japandroids, sigurno ne Britanaca Yuck, a Fucked Up su možda nekome legende ali malo ko ih zapravo sluša, čisto da prozovemo neke primere već opisanog scenarija. Metz su kao i prvi i treće pomenuti bend momci iz Kanade, čiji mi je debi album ispario iz sećanja i brže nego što sam ga preslušao. Radi reda sam pustio i novi, drugi, objavljen nakon trogodišnje pauze i bio prijatno iznenađen silinom buke i doslednim, kategoričkim odbijanjem i kratkotrajnog flerta čak i sa tragovima melodije. Podesno minimalna produkcija jednog od likova (da ne guglam sad) iz potpisniku ovih redova vrlo dragog benda Holy Fuck (ljudi, dajte nešto novo!), pojačava napon i silovitost strujnog kola u režiji ove neumorne trojke. Za žive nastupe benda koji nosi ime po francuskom gradu iz kog je i poznati fudbalski klub u kome je svojevremeno Vladan Lukić iz protesta zbog NATO agresije nakratko prekinuo igračku karijeru (i vratio se kući da brani domovinu) priča se da su na samoj granici fizičke izdržljivosti.  Ovo je u principu gitarska muzika devedesetih, podseća na ranu i kasnu Nirvanu, između ostalog, a omot pre simboliše posledice slušanja ove ploče nego što je komentar soničnih događanja na njoj. I više nego dovoljno za veliku radost vaših ukućana i komšija. (8.5/10)

The Coneheads – L​.​P​.​1. aka „14 Year Old High School PC​-​Fascist Hype Lords Rip Off Devo for the Sake of Extorting $​$​$ from Helpless Impressionable Midwestern Internet Peoplepunks L​.​P​.​“ (Erste Theke Tonträger)

coneheads2

Mogao bih samo da napišem  „album godine“ & dam ocenu (naravno, 10/10, ocena koju izrazito retko dajem – u poslednje dve i kusur godine zamalo tri puta (Like Like The The The Death, Purling Hiss i umalo Ajzi), i bilo bi dovoljno. Ali ‘ajmo ovako: o bendu nisam znao ništa, bio sam zaintrigiran dužinom naslova ploče koji me, tek sad vidim, posle dosta slušanja, pripremio za ono što se ovde krije u nepunih 18 minuta muzike, sasvim podesno za „samo još jedno slušanje“ u poluvremenima praćenja utakmica. Sada znam da bend čine trojica mlađih tinejdžera iz zabiti severozapadne Indijane, kao i to da je ovo kompilacija njihove prve dve kasete koje su u sopstvenoj režiji objavili prošle godine (pojavila se i treća ove godine). Ne zna se ko od njih više razvaljuje svoj instrument, ali kompetencija nije toliko bitna koliko osećaj vanzemaljske slobode i čistog, sumanutog artizma koji emituju ovi čudaci. Nekima sve to liči na Devo, zbog polurobotskog pristupa pankeraju, ali to je samo deo priče u kojoj se, što je više upoznajete, otkriva neki novi, genijalan detalj potpuno ekonomične svirke koja dužinom (zapravo kratkoćom) podseća na Minutemen ili na sjajne Rad, ako su vam draže svežije reference, ali je zabačena i samodovoljna atmosfera koju tvore The Coneheads svejedno u potpunosti unikatna i neponovljiva. Niska hitova koja počinje od Total Conetrol, i nastavlja se preko himničnih Waste of Space, Big City Baby, 1982 i konačnog trijumfa prosvetljenog ludila u I Used To Be Cheespuff, završava se mehanički urgentno odsviranom furioznom obradom Talking Heads Psycho Killer, koja se za razliku od originala ne proteže kao gladna godina. Zahvaljujući talentu, sviračkoj strasti i misterioznoj autsajderštini, debi LP The Coneheads je i totalna audio zaraza, i vremenska mašina i siguran zalog za neku duhovniju & duhovitiju budućnost.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •