Ja kad idem negde, boli mene kako se to mesto zove

Radica Milovanović

Eno, onaj moj muž, budala, otišao u Japan. Koji će klinac tamo? Kao, videće nešto, postaće duhovan, šta li već. Ja nisam luda da idem, da me tamo gura narod, škljocaju foto-aparatima, pa te malo-malo neko zamoli da ga slikaš. Jebô ti to. Onda se vrate i kače te slike po fejsbuku. Onda svet pada u nesvest. Kako je lepo, kako divno izgledate, pa jao vidi ovo, pa ono… Ovaj moj je tako obišao pola sveta, udavio me bre sa slikama i Pariza, i Londona, Maroka, Istanbula, Rima, jeb’li ga Romul i Rem. I dalje srče supu, čačka nos i prdi. Ništa njemu ta svetska putovanja nisu pomogla. A šta mi je čuda dovukao, puna mi je kuća govana. Samo prašinu skupljaju. Te lepeze, šeširi, aaajoj, a magneta za frižider, pa sunce ti, tri frižidera da imam, ne znam gde bih to nakačila. I ko to briše i pere? Pa ja! Dovlačio mi i neke sireve, kavijare iz Moskve, a guzica mu se zaledila na minus dvadeset na onom njihovom jebenom trgu. Šta mu je to lepo bilo? Ideš gledaš Crveni trg, koga boli dupe koje je boje, a treseš se od zime. Goni. I onda kao sav srećan dođe i priča mi kako je veliki, kako ima ovo ili ono, ja ga samo pogledam i kažem: „Beton ko beton, narod ko narod. Deder ti nauči da koristiš nož i viljušku, svetski putniče!“ Mene je našao. Pa ja iz mog sela nisam izašla dvadeset godina, i sve znam. Sve sam videla u svojoj glavi, što moram ići i tabanati, gurati se, spavati po nekakvim hostelima, trpeti da mi neko hrče u autobusu ili avionu. Ili da mi ciče mala deca po plaži i restoranu. Ajde, bogati.

A kad nam dođu gosti na slavu, pa kad krene da se hvali gde je sve bio, kakvo je vino pio, sladoled jeo. Jaooo, hoću da poludim. Pa traži od mene daljinski da na televizoru, a već je poređao, pušta slike. Kud slava tome služi! Da se onaj jadni Sveti Nikola prevrne od muke! Gledam ga dok se kočoperi, i mislim: „O, jado, ja te teram da se tuširaš svako drugo veče bar i presvučeš gaće, a ovamo si baja.” Pa trči i donosi uzo, da kum i on popiju i sete se, kao, mladosti. More, šljivku je brstio, a sad mi prodaje muda za bubrege. Ma, obojica bre!

 

 

Ja kad idem negde, boli mene kako se to mesto zove. Idem da ispružim kosti, da me sunce greje, da plivam, čitam knjige. Mogu to biti okean, bara, jezero, Čanj, ma, mogu i Babe kod Kosmaja. Ima bazen, bućnem dupe, vratim se u ležaljku i čitam. Šta me boli briga šta istorijski ili umetnički ima okolo. Nemam ti ja ništa od toga. Sve imam u glavi.

Jes’ ti čula za Kanta? Naravno da jesi. E, taj ti za života nije mrdnuo iz Kenigsberga gde se rodio, radio i skončao. Ima li ko da ne zna za njega i sve što je radio? Eto, i ti znaš ko je on. Pa, da. Je l‘ morao da tabana po svetu, troši pare i da mu svet oduzima pamet? Jok. On ti je bio tačan ko sat, znao je svoj red, svoj posao i ostao pametan. Možda sam ti i ja filosof ko i on, dobro kažeš.

Eto, to ti je. Nemoj mene pitati ako ‘oćeš negde da putuješ, to pitaj ovu moju benu kad se vrati. Jao, kad mi sad natandrči pričanje, pa pokazivanje slika, jeb’la ga sajonara da ga jeb’la.

Zanima te što sam s njim u braku, kad tako pričam?

Pa, volim ga. On je divan čovek, neko ko nikad nije hteo da me menja. Prihvatio me je takvu kakva jesam. Uvek je imao osećaj kad treba da je pored mene, a kad ne. Domaćin je, dobar otac, pošten. I voli me kao što dete voli. Znaš li ti kakva sam ja sebi u njegovim očima? Najlepša, najbolja, najzgodnija i najdivnija žena na planeti.

Ovo drugo spada u opis braka, koji podrazumeva da voliš i nečije mane.

Da, da.

Odoh da čitam nešto.

Ajd, uzdravlje!

Podeli s drugima