Kako je opstala Nothing Compares 2 U

Pre 25 godina, obrada opskurne Prinsove trake u izvođenju Šinejd O’Konor našla se na tronu američke liste, postavši jedna od najpoznatijih pop pesama decenije

Sofi Gilbert

Spot je, 25 godina kasnije, prepoznatljiv gotovo koliko i sama pesma, iako priziva u sećanje slike slabo fokusiranih pratećih vokala na karaokama i milion pijanih vokalnih izlaganja slomljenog srca. Kamera preleće preko druma koji je sa obe strane okružen visokim drvećem, dok u crno odevena figura šeta preko okrana. Zatim sledi maglovit kadar mosta, par golubova koji mašu krilima i lice Šinejd O’Konor stiže u fokus: ogoljeno, ovalnih očiju, naizgled bez tela i potpuno nezaboravno.

Ona peva: “Prošlo je sedam sati i petnaest dana/Otkad si odneo svoju ljubav”. Ispod njenog glasa samo je zvuk jedne sintetisane žičane note, pre nego što na sedmoj liniji uleti bubanj, u trenutku kada glas O’Konorove nepogrešivo prerasta u keltsku jadikovku: “Mogu da večeram u fensi restoranu/Ali ništa/Kažem ništa/Ne može razvejati ovu tugu…”

Pesma koju je O’Konor objavila 1990. godine, našla se 21. aprila na prvom mestu Bilbordove liste 100 singlova, ostajući na tronu četiri nedelje – čast koju je podelila sa samo još dve pesme te godine, Vision of Love Maraje Keri i Because I Love You (The Postman Song) Stivija Bija. Za razliku od obe ove trake (uz izvinjenje Marajinim fanovima), ona je opstala. Na Roling Stounovoj listi 500 najboljih pesama svih vremena, našla se na 165. mestu, u sendviču između Bohemian Rapsody grupe Queen i I Can’t Stop Loving You Reja Čarlsa; na slično naslovljenoj Bilbordovoj listi, plasirala se na 87. poziciju. Iako je od tada snimila još osam albuma, O’Konor nikada nije baš uspela da ponovi uspeh ove pesme. Prošlog meseca je na fejsbuku najavila da je više neće izvoditi, navodeći da je “najzad ostala bez ičega što bi mogla da iskoristi u cilju unošenja nekog osećanja u nju.” I to je njena povlastica, jer ako je nešto zaslužno za uspeh te pesme, to je interpretacija O’Konorove, koja ju je obesmrtila kao jedno od velikih emotivnih pop izvođenja XX veka.

Uz svu sočnu odmerenost i raspevanu patetiku, Nothing Compares 2 U je sredinom osamdesetih napisao umetnik po imenu Prins. Ovaj muzičar je okupio bend The Family kao sporedni projekat i mesto za davanje oduška njegovim plodnim autorskim sposobnostima, i pesma se kao futuristička soul balada našla na prvom i jedinom albumu grupe, sa sve sinti džemovima inspirisanim Bliskim susretima (treće vrste, prim prev) i nadahnutim solom na saksofonu. To je intrigantan snimak za slušanje, ali ni u kom slučaju ne zvuči kao buduća građa za VH1. Pevač Pol Piterson kanališe preuveličano kajanje u stihovima – Reci mi, dušo/Gde sam pogrešio? – ali je njegova interpretacija suviše doterana i promišljena. Koliko god naglašavao osećaj deprimiranosti, on odaje utisak da mu je verovatno upropašćen vikend, ali ne baš i čitav život.

Nasuprot tome, O’Konor nudi nešto neprijatnije. Ljuta je; ona praktično reži na kameru i ključa u sebi dok se priseća odvažnog saveta doktora da bi trebalo da izađe i pokuša da se zabavi, ali nekoliko sekundi kasnije ponovo je neutešna, ispijena i bademastih očiju. Kada peva “Ništa ne može sprečiti ove usamljene suze od padanja”, pasivnost tog iskaza boli. Zatim, “ništa” u refrenu je naglašeno i prepolovljeno pošto skoči za oktavu, potcrtavajući njegovu prazninu.

Zatim, oko 3:20, i nekoliko kadrova u kojima O’Konor u kaputu cunja po Parizu, dešava se nešto neobično. Dok peva “Sve biljke koje si zasadila, mama, u dvorištu, sve su umrle i uvenule”, dve suze se pojavljuju u kapcima i zatim joj lagano klize niz lice. Ona kevće: “Znam da je živeti sa tobom ponekad bilo teško/Ali spremna sam da još jednom pokušam”. Prema njenim rečima:

“Trebalo je da krupan plan u kome pevam Nothing Compares 2 U bude samo jedan deo spota. No, pesma me podsetila na moju majku, koja je preminula tri godine ranije… Napravila sam emotivnu vezu, koju nisam očekivala – nije me to udarilo dok sam snimala pesmu, ali me sačekalo za vreme snimanja spota. Tako sam sedela tamo, mislila na moju majku, i trudila se iz petnih žila da ne isplačem oči.”

Kada je reč o sirovoj emociji, ovaj momenat je bez premca u muzičkoj video istoriji, ali i pesma sama po sebi služi kao primer interpretativne snage. U produkciji Nelija Hupera, koji je kasnije između ostalih sarađivao i sa The Smashing Pumpkins, Bjork, Gven Stefani i sa Madonom, od funk pop pesme napravljena je nenametljiva balada, kao i zvezda od njene pevačice, koja je dve godine kasnije povećala svoju slavu (zloglasnost, prim. prev) kada je u emisiji Saturday Night Live pocepala sliku pape Jovana Pavla II. O’Konor je možda više neće pevati, ali je ovo njeno delo vanvremensko – priznanje bola koje se opire svojim zašećerenim stihovima kako bi umesto njih ponudilo jedno od najiskrenijih izvođenja u istoriji popa.

(preveo sa engleskog Marko Nikolić)