tenk

Čujem da neki idu kod dece na zakletvu. Vojska – mislila sam da toga više nema. Kad ono – ima… Ne znam koliko sada traje, ali izgleda da su svi blizu, da nije kao nekada. Odplutah u sećanja

Radica Milovanović

Moja generacija je išla u vojsku krajem osamdesetih, u onoj nekadašnjoj SFRJ. Ako se ne varam, tada je to bilo 15 meseci. Svi su organizovali ispraćaje. Išli smo i nosili koverte s parama budućem vojniku. Ljubili se sa porodicom, napijali se i lumpovali do zore uz narodnjake. Slavili, ne znam ni ja šta. Tako je bilo…

Setih se druga iz srednje škole, sada kuma (u stvari bivšeg, ako se to može ikada biti), i njegovog isprćaaja. Prvi put sam mu ušla u njegovu kuću. Čini mi se da je bila ’87.

Pevanje i igranje „sve u šesn’es“. Na stolu pečenje, rakija i pivo. Muzika uživo, sve Ciganin do Ciganina. Ja u šoku! Pitam tadašnjeg dečka, njegovog druga iz osnovne, otkud ovoliko cigana? „Pa, i on je ciganin“, kaže. Zinula sam, čovek je belji od mene, nisam ni pomislila da je ganci, ali dobro. To je bio ispraćaj. Kako se cigani vesele, to retko ko ume – do jutra, bez stajanja! Išao je da služi u Skoplju.

Drugi ortak, ima kuću za lumpovanje do zore u dvorištu, ode u Niš u padobransku jedinicu.

Treći je takođe išao u Skoplje, četvrti u Rašku, peti u Jastrebarsko, šesti u Pulu, sedmi u Titograd…

Svi su mi redovno pisali, sanduče je bilo „ko oko“. To mi se odavno ne dešava.

Čestitali su mi sve živo: Nove godine, rođendan, 8.mart. Slali su mi one smešne razglednice… Iz Niša su mi stizala originalna pisma, ortak je pravio koverte od prazne pakle „Jorka“. Čim vidim da se nešto beli u sandučetu, znam da je od njega. I danas se tome smejemo kada se setimo. Muški mnooogooo često pričaju o vojsci!

Pisali su mi kako im je teško. Kako imaju razne obuke i straže. Upoznali su neke likove. Neki ih nerviraju. Kakva im je klopa, kad izlaze u grad, kada će na odsustvo… I uvek su pitali šta ima novo ovde i pozdravljali sve. A ovde ništa, kao njima tamo.

Dobijali su prekomande, postajali uglavnom desetari, a neki ćatice… Kako je sve to slatko bilo! Nije ni slutilo na zlo koje je ubrzo usledilo. Sve nevino, dobro, mlado!

Brat je išao u vojsku u Našice pored Osijeka, decembarska klasa ’89. Pravili smo ispraćaj u stanu. Gledam slike – klinac, svi smo mladi. Đipalo se, lumpovalo i plakalo… Nije nam dao da ga pratimo na stanicu, išlo društvo sa njim… Iz govornice se te večeri javio da je dobro. Stigao je i ide u kasarnu. Kasnije je stiglo pismo kojim je ćaletu čestitao slavu. Ovaj plakao ko malo dete.

Zakletva pala na Srpsku novu godinu. Prvi put smo išli kod njega. Dečko i ja spremali mamu da bude hrabra, da ne plače… Matori došao uveče kući, olešio se od alkohola, ali mortale! Nije mogao da se izuje, ja ga otpertlavala i pokušavala da ga stavim u krevet. Mama se u suzama pitala kako će da nas vozi ujutro a toliko je pijan. A matori zakovrnuo očima i samo misli kako mu sin sutra polaže zakletvu. Srbin, jebote, to je čast! I umro je u tom fazonu.

Odosmo ranom zorom, svi natečeni – što od plakanja, što od nespavanja i alkohola. Napolju -15, živ da se smrzneš. Kasarna ko kasarna. Gomila vojske. Tražimo burazera, ugledamo ga i sreći kraja nema, ali – matori nestao. Okrećemo se na sve četiri, ko u zemlju da je prop’o. Kad ono ćale slini iza nekog borića, ubi se plačući! Jebote, sin vojnik! Smirivali smo mamu, a on plače, boga ti!

Posle položene zakletve sledi ručak u hotelu. Tuga pred odlazak. Još nekoliko puta smo mu bili u poseti Sa BG tablama nije bilo nimalo prijatno. Biračko mesto u hotelu u kojem ručamo, a jedini je koji postoji, glasa se za Tuđmana i HDZ. Oko nas glasači, a mi kao sedimo, jedemo i tiho pričamo – da nam se ne čuje naglasak. Na tablice turili papirne maramice, čisto da nam neko ne polupa auto. Hvatala nas je frka od raznih priča.

Tako je počelo. Iduće godine, kada se već „skinuo“, došli su u pola noći i odveli ga na ratište. Sedamnaest dana nismo znali gde je. Ne mogu to da zaboravim… Ne moge. Ne može ni on, ni mnogi oko nas. Ali tu stajem s ovim sećanjem.

Počela sam veselo i nisam htela da dođem dovde, ali eto. Tada su prekinute mnoge mladosti i mnoge radosti…

Izgleda da je nemoguće setiti se vojske, a da se to ne završi nečim ružnim. Jebiga.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •